Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

643

ПРИКАЗИ

од ослобађања штетннка за реално проузроковану штету па до обвезивања на накнаду штете, различитог обима. Практичан значај другог критерија: адекватност резервно! узрока штете, састоји се у томе да се хипотетички узрок уважи увек код одмеравања висине накнане штете, када би према нормалном развоју ствари штета извесно наступила услед хипотетичког узрока да није већ изазвана реалним узроком штете. Присталице критерија деобе штете на посредну и непосредну сматрају да хипотетички каузадитет не треба уважавати код непосредних штета jep се она окончава штетним догађајем и истовремено потраживање накнаде улази у имовину повериоца. Међутим, посредна или тзв. трајна штета, с обзиром на њена каснија дејства, може се само провизорно проценити (према правилима нскуства), те je стога потребно уважити утицај хипотетичког каузалитета као коректив обрачуна посредне штете. Међутим, и поред ових покушаја да се прецизирају критеријуми на основу којих би се лакше дошло до одговарајућих решења уважавања правке релевантности хипотетичког узрока, постоје, у оквиру гледишта ко je начелно придаје значај престигнутом узроку, бројни изузеци код којих не долазн до примене резервни узрок штете. Да поменемо само неке од њих: а) случај када je наступање резервног узрока неизвесно, б) случај када за резервни узрок одговара неко трећи, итд. У последњехМ делу монографије, аутор проблем престигнутог каузалихета повезује са појмом штете. Приказујући решења основних правних питања из домена института накнаде штете, имплицитно се образлаже теза, поставлена у уводним напоменама, да одговор на суштинска питања хипотетичког каузалитета треба тражихи на плану појма штете и њене процене. На висину накнаде штете, поред позитивног чиниоца који je одређује саме штете, утичу и друга елементи, као облик и степей кривице, нпр.: штета je само објективни показатељ за одреЬиванье висине накнаде, али поред ње постоје и фактори који могу умањити дужникову обавезу према оштећеном. Суштинско питање, поставлено на почетку: да ли се дужник може позивати на хипотетички узрок, који би иначе изазвао штету и без дужниковог поступања које je реални узрок штетне последице, аутор покушава да објасни следећим заклучцима: 1) Центрани проблем хипотетичког каузалитета не треба тражити у узрочној вези, и стога су целисходне расправе на плану односа фактички и хипотетички каузалитет; основни проблем престигнутог узрока суштински je повезан са проценом штете и функцијом правних нор ми ко je обавезују на накнаду. 2) Полазећи од тога да je тешко прихватити као решење опште правило о правној релевантности односно ирелевантности резервног узрока, аутор сматра, да je најсигуриији критериј за придавање правног значаја хипотетичком каузалитету деоба штете на посредну и непосредну. Овај критериј допутьава се сврхом накнаде штете. С обзиром да казнена функција тежи потпуном обештећењу, апстрахујући хипотетички узрок, a функција репарације, напротив, упућује на решење уважавања престигнутог каузалитета, jep уколико би штета иначе наступила дејством резервног узрока, отпада основ одговорности услед реалног каузалитета; коректно би било прихватити компромисс решенье као резултанту примене обе ове функције. То значи, да би у по ј единим случајевима хипотетички узрок утицао на потпуно ослобођепе од одговорности штетника, или би само дејствовао у правцу делимичиог смањења обавезе дужника према повериоцу. Ова могућа решења задоволила би и интерес правног система да усклади реализацију оба наведена циља обештећења повериоца. Случајеви које аутор набраја као примере код којих престигнути каузалитет извесно треба уважити јесу: трајне или незавршене штете, изгублена добит, штете настале услед конституционих предиспозиција оште-