Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

178

АНАЛИ ПРАБНОГ ФАКУЛТЕТА

се одредбе о поступању по споразумном предлогу налазе у ЗПП-у, дакле у прогшсу којим се уреВује поступак покренут тужбом. Уосталом, друкчија конструкдија није могућна ако се узме да се поступак наставља са класичном поделом улога међу странкама. Онај ко не прихвата схватање о узајамним тужбама, а залаже се за наставак поступка после једносхраног одустанка, тешко може да објасни како се други супружник од предлагача преображава у тужиоца. Изложеном становишту иако би било неоправдано узети га као нетачно могу се упутити извесне замерке. Прво, конструкција да се споразумни предлог своди на две узајамне тужбе показује се као артифицијелна. Узети да су се супружници споразумели да jeдан другог туже и да своје тужбе истовремено изнесу ј едким поднеском, значи приписивати им нешто што њихова воља стварно није. Jep, споразумиим предлогом они не траже заштиху права један према другоме, као у случају тужбе и противтужбе. Управо зато нам се не чини прихватљивим да се уз споразумни предлог стави и предлог за проглашење кривице ( 13 ). Аруго, са наведеним схватањем долази се у тепжоћу по питању одустанка од предлога после доношена првостепене пресуде. У поменутој одлуци ВС Словеније стоји се на становишту да je после тог тренутка могућно само споразумно (обострано) повлачење, са дејством да се поступак окончава. Овај став није у складу са схватањем да се заједнички предлог састоји од узајамних тужби. Наиме, у тој конструкдији нормално je очекивати примену одредбе да je повлачење бракоразводне тужбе могућно и после закључења главке расправе, али са пристанком друге стране (чл. 410, ст. 1. ЗПП-а). Примена тог правила довела би до тога да странка која je пристала на одустанак друге странке остаје при својој тужби, те би пресуда којом je изречен развод постала правноснажна. Ова се консеквенца, меЬутим, не жели, пошто се не може узети да je странци ко ja одустаје свеједно што ће брак бити разведен по тражењу друге странке. Одустанак једног супружника мотивисан je жељом да развод буде осујећен. ВС Словеније je управо о томе водно рачуна кад je заузео став да je после закључења главке расправе допуштен само обострани одустанак. На друкчијем становишту стоји ВС Србије, Одел,. Y Новом Саду, у својој одлуци Гж 628/66 (Гласник АК АПВ 1966/8). Y једном бракоразводном спору првостепени суд je одбацио, као недопуштену, изјаву о повлачењу предлога, коју je једна странка поднела у току рока за изјаву жалбе против пресуде којом je брак разведен. Врховни суд je укинуо то решење првостепеног суда, сматрајући за погрешно мишљење да je у наведеној ситуацнји могућно само обострано повлачење. Истовремено, он je укинуо и пресуду и вратио правку ствар првостепеном суду на поновно расправљање и доношење нове (мериторне) одлуке. Y закључку свог образложења, Врховни суд je рекао да се пресуда о разводу брака, донесена по заједничком предлогу брачних другова, не може одржати ако један од њих свој предлог повуче. Ytoahko je став Врховног суда јасан. Нејасно je то што се у образложењу каже да повлачегьем предлога једне странке друга не постаје самим тим тужилац. Ако се пресуда укида и правна ствар враћа на поновно одлучивање, онда се, по нашем мишљењу, то може разумети само тако да у том даљем поступку улогу тужиоца има она странка која при свои предлогу остаје. По једном схватању, једнострани одустанак могућан je и после заклгучења главке расправе. Само, требало би да супруг који je одустао,. одмах изјави жалбу против пресуде, jep би у противном она ускоро постала правноснажна, па би тако произвела конститутивни учинак разарања брачног односа, који се више не да отклонити ( 14 ). На ово се може приме-

љани, П 1415/63, од 21. 12. 1963. (Правник 1964/10—12). Исто схватање заступа и СВС у својој одлуци Р 1816/56, од 9. 11. 1956. (30 1956—3—727). Трива узима да je прикладније становиште по коме брачни друг који није одустао од предлога преузима улогу тужиоца (наведено» дело, стр. 622).

(is) Супротно Tpiffia, наведено дело, стр. 629.

(и) Тако Трива, наведено дело, стр. 622.