Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ПРОБЛЕМИ ЛИЧНОСТИ УЧИНИОЦА У КРИВИЧНОМ ПРАВУ НДР

привредног, културног и политичког живота, криминална политика ко ja je заснована само на кривичноправним мерама налази се на изгубл>еним позицијама. Рука јавног живота наднела се над његове односе. Зашто обичан (приватнн) човек не би чјшио то исто? Штавише он je подстрекнут на то путем примера и пропаганде... С тога се више не ради о томе да се појединад задржи од тога да не постане преступник, већ да се постави противтежа пропагирању злочина". ( 9 ) Ово je свакако значајна оцена друштвене условњености криминалитета у савременом западнонемачком друштвеном порехку, при чему се у извесној мери мора нагласити да се пропагандой против злочина сигурно не могу отклонит снаге ко je гоне у криминалитет и да су за развој криминалитета у много већој мери и пре свега одлучујуће друштвене протнвречности овог друштвеног система. Y могућности смо да констатујемо насупрот нанесено ј карактеристици да je у условима социјалистичког друштвеног поретка сваки човек у стану да потпуно развија и користи своје индивидуалне способности у оквиру друштвених потреба и да сваки члан овог друштва може да живи и да ради, а да не врши кривична дела. Ова констатација важи без ограничења. Она показује да je могуће поступно обуздати криминалитет као друштвену појаву и у даљој будућности га и потпуно савладати. Исто тако нема ни личних настројености ни свој става ко ja судбински и неотклоњиво чине да појединад као члан социјалистичког друштвеног поретка постане преступник. Изложени заклучак сшурно важи без особености за масу кривичних дела. По, целисходно je заузети став према по j единим специјалним случајевима који су у вези са овом проблематикой. Тако, човек je уопште узев али не и искључиво друштвено биће; он je и биолошко биће. Несумњива функција овог затвореног и себе сама регулирајућег биолошког система штавише нужна je претпоставка за процес подруштвљавања. Услед ове узајамне условл>ености недопустиво je алтернативно говорит о биолошким или друштвеним питањима и потпуно искључити биолошки домен, при чему се имају у виду и одређена психопатолошка питања, из анализе криминалитета. Поменут je напред физиолошки процес старења; у току биолошког старења може доћи напр. до успоравања реакдије. Услед умора и исцршьености долази до поремећаја мишљења и опажања. Ове фазе способности за учинак ми узимамо у обзир поред других фактора код утврЬивања прописа о раду. Уколико се ове физиолошке законитости не би поштовале, при раду би могло доћи до погрешака ко je могу имати и веома тешке последние. Ову листу биолошких оптеређења могли бисмо проширити колико нам je драго. Поменимо још примера ради органски условлено неподношење алкохола, шећерну болеет, психопатију, неурозу, лаке степене слабоумља, наглувост и кратковидост, а можда и лаку? узбудљивост и импулсивност. Не може се оспорит да су у критичној ситуације противдруштвене негативне раднье пре могуће уколико су дате истакнуте индивидуалне претпоставке него ако њих нема. Но, ова оптерећења ни у ком случају не треба схватити као основицу за морално вредновање. Наведене особености су од значаја и за само извршење кривичног дела, напр. непод-

(») Hellmer J.: Kriminalpolitische Gesinnntmg. Kriminalistik 20 (1966), Heft 6, str. 287. i sl.