Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

50

АНАЛИ ПРАБНОГ ФАКУЛТЕТА

Као узроци криминалитета поглавнто дејствују социјални фактори. Но, криминолошко истраживање узрока а са њим и испитивање личности учиниоца мора проучавати такоБе и биолошке услове који су у одређеној мери и на одређени начин допринели кривичном делу те су тако од битног знача] а за истраживавье и утврђивање узрока криминалитета. Код ове проблематике од интереса je и схватање Г. А. Слобина, који je на једној совјетској конференции о сарадњи измеВу права и психијатрије предложио да се нека питања узрока криминалитета заједнички обраБују од правника и психијатра. Слобин je истакао да тумачење узрока криминалитета као чисто друштвене појаве противречи основним тезама филозофије, јер оно изолује друштвени миље од услова изградње личности, од физиологи] е и патологије психичких процеса, а ови се не могу истражити без учешћа псlгхијатра. Неопходно je да се проучи пракса примене казни код лица са пснхолошким одступањима. ( 13 ) Са овим питањима бавио се и 111 међународни симпозијум „О актуелним питањима судске психијатрије" 1964. у Берлину. ( 14 ) Слично диференцирање je потребно и код утицаја околине. Тако ће нас увођење нових техничких уре Ваја увек поново ставити пред одлуке са елементом ризика. Ризик се у велико] мери може савладати, али се унапред. и са апсолутном сигурношћу не може искључити с обзиром на данас расположива средства. Код уво Вења нове технике исто тако може доћи и до погрешних одлука, јер особлзе које опслужује новопоставлени уреБај може да погреши зато што није у потпуности савладало пословање. Ово понашање не треба без даљег идентификовати са криминалитетом. Кримпнално понашање постоји, без обзира на нанету штету, ако je учинилац место одговорне одлуке са елементом ризика свесно донео неодговорну одлуку, јер није предузео сходно правним обавезама могућа испитивања и друге мере предострожности. Све ово потврђује већ изнесену поставку да измеВу дела и учиниоца постоји јединство које je унутар себе противречно, јер учинилац не користи дату лгу могућност да предузима друштвено целисходне радње. Ако ова противречност није егзистентна, онда je с тим достигнута граница кривичноправне одговорности, јер није дошло до лично одговорне, самосталне, моралне и правно прихватљиве одлуке. Y том случају постоји притисак личних околности, који je изазван напр. лудачким представама, те je искључена урачунљивост (в. § 15. КЗ). Y пракси je често веома тешко донети суд о понашању афектног или нагонског учиниоца. За афектног учиниоца КЗ прописује да се мора испитати да ли je настанак афекта скривлен им не (§ 14. КЗ). Дакле, овде важи у најширем смислу речи поставка »actio libera in causa«. Сходно овом треба истражити настанак, основе настанка и ток афекта. За нескривљени афекат према КЗ казна се може ублажити, а код преступа окривљени се може и ослободити од казне. Суд о злочинима и преступима нагонских учинилаца такоВе се доноси према напред изложеним основима, те стога

(13) Комовски А. А.: О проблемима прапне науке и пснхијатрије. Совјетска држава и право, бр. 9/1965, стр. 135.

(14) Die Begutachtung und Behandlung erwachsener und jugendlicher Täter. Hrsg, von Hans Szewczyk. Jena, 1966.