Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

162

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

праксе и науке допушха одену по којој цивилистичко учење треба у југословенском праву узети као претежно. Већ сама чињеница да оба схватања имају данас своје присталице показује да ниједно од њих не може претендовати на апсолутну тачност. Питање се своди на то како je исправније схватити однос туживости према субјективном праву. Аефинидија са којом смо почели овај чланак није довољна за објашњење тог односа. Туживост као својство (особина, обележје, квалитет) права може бити различито схваћена. О односу ова два појма могућне су две конструкције, из којих се намећу изложени супротни закључци. За обе конструкције подједнако je значајно да туживост представља могућност права граВанина на судску заштиту. Јер, држава je, уз прописивање услова под којима субјективно право настаје, његовом носиоцу обећала заштиту. Способност тог права- Да буде заштићено долази, дакле, до изражаја у дужности суда према тужиоцу, ко ja има јавноправни, а не грађанскоправни карактер. Поменути однос може бити схваћен, прво, тако што би се узело да туживост улази у појам субјективног права, образује његов саставни део, другим речима, представља једно од овлашћења која чине његову садржину. Ова конструкција неизбежно води материјалноправном схватању, и обратно, онај ко се за то схватање залаже, мора однос два појма тако да разуме. Jep, само тако може се објаснити став да je туживост ствар самог субјективног права. На тај начин, састав тог права показује се као разнородан, како по садржини титулареве моћи, тако и по пасивном субјекту: Уз овлашћење на правку заштиту, коме одговара наведена дужност суда ( 25 ). У сваком потпуном субјективном праву садржан би био, дакле, и један публицистички елемент. Ова хетерогеност у структури субјективног права представља једну слабост прве конструкције, коју неки писци осећају и чине напор да je отклоне С 26 ). По друтој конструкции, туживост не улази у састав субјективног права, него се појављује као његов редован пратилац. Уз материјалноправни однос између странака постоји и акцесорни однос тужилац-суд, који je јавноправног карактера, и, пошто се заснива у вршењу судске функције, треба га сматрати процесно-правним, дакле јавноправним. Туживост се овде показује као ствар процеса, а не материјалноправног односа, те њен недостатак не погаВа само субјективно право. Нетужива обавеза значи само то да за суд не може ни у ком случају настати дужност да исгапује да ли тужиоцу субјективно право припада. Отуда и одлука по тужби не треба да буде мериторна, него процесна. Ова конструкција изгледа нам

(25) Сыатрамо застареллм Iледиште по коме то овлашћење припала носиоцу субјекгивног права према другој страны у матер ијалноправном односу, као што то узнма, на пример, Chiovenda (стр. 45. и след).

(26) Тако, на пример, Herde: ~. . . Могућност тужбе састоји се у заповести судији да заштити повређено (субјективно право. Ова заповест није, дакле, управљена на појединца. . . Заповест, иако јавноправне природе, упијена je од стране приватног права, с којнм je у вези. Доследно томе, могупност тужбе улази у суштину субјективног права. Уз овлашћења која потичу из субјектнвног права, додаје се и овлашћење за тужбу као један, иако неодољив, а оно ипак различит саставни део. . . " (стр. 334). Како се може разумети да je заповест су. Дији, иако јавноправне природе, упијена од стране приватног (субјективног) права?