Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

170

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

материјалног, а не процесног права: конвендионална казна, накнадна штете, поравнање. Или, дужник жели да избегав парницу, јер ће улога туженог окрњити његов углед ( 52 ). Можемо се и овде питати да ли je то један разлог да се pactum прихвати као постојећи у нашем правном систему. Уосталом, ако се узме како то подвлаче неки аутори да се тим споразумом искључује само непосредна принуда, онда дужник помоћу уговора о нетуживости поменути цил. не би могао да постигне, јер остају друга видови принуде, која се остварује кроз судски поступай, а пре свега тужба за накнаду штете. Могућно je замислити и то да дужник хоће да искључи парницу само за одређено време, док не изиЬе из пословних тешкоћа. И овде се може рећи да je прави пут грађанскоправни уговор и да нема никаквих потреба да се прибегава једном процесном споразуму. Укратко, у низу ситуадија материјално право пружа могућност исто тако доброг, ако не и бољег уређења. Најзад, сумњу изражену напред не треба разумети тако да ce потпуно искључује сваки случај у коме би уговорно оклакање туживости представљало најцелисходније решење. Али, извесно je да ће такви случајеви бити сасвим ретки. Зато се с правом поставља питање да ли због њих треба сматрати да наш правки систем дозвол>ава учесницима правних послова предпроцесно одрицагье од тужбе за заштиту својих права. Тачно je да држави није стало до тога да се грађани парниче. Али природан пут да се избегав судска интервенција треба видети у вансудском (материјалноправном) поравнању, а не у закључењу уговора којим грађанину субјективно право остаје без могућности да тражи његову заштиту. Могућност да поверилад одридањем од извршења лиши материјалноправни захтев принудне силе, представља једини позитивно-правни аргумент за мишљење да je пак о нетуживости могућан: Истина, та могућност прописана je у § 35. Закона о извршењу и обезбеђењу од 1930. за извршни поступак, али нема сумње да она по аналогији стоји отворена и за парнични: Ако се поверилац може, задржавајући своје субјективно право, одрећи судске заштите у процедури реализације, тешко je видети зашто он то не би могао учинити већ за когнициони поступак. Но, овај аргумент нма своју вредност за старо право. Он би данас могао бити одлучујући само ако бисмо, примењујући Закон о неважности правних прописа, нашли да je поменуго правило у складу са правним системом содијалистичке Југославије, а то je оно у што нисмо уверени. Против пакта о одрицању од извршења могу се навести исти от разлози који су напред изнесени против уговора о нетуживости ( и ). Y данашњем југословенском праву нема одредаба које би за неке односе изрично искључивале могућност уговорног одрицања од права на тужбу, као што je то случај са немачким правом. Отуда за наше право

(52) У старнјој немачкој литератури je као мотив наведет! страх који дужник осећа од суда. Перед тога, побуда се може састојати у томе што државни службеник жели да избегне настанак закоиске дужности обавештавања старешине о томе да je против њега покренут судски поступак. (види Reichel, JJ 1911. стр. 409). Аок овај друга разлог за југословенско право не долази у обзир, онај први je неубедл>ив. Ко према суду осећа фобију, нека води парницу преко пуномоћника!

(53) Види Познчћ, стр. 517. и 518.