Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

171

ТУЖИВОСТ СУБЈЕКТИВНОГ ПРАВА

нема вредности гледиште које ту могућност изводи тумачењем a contrario из таквих одредаба. Не видимо оправдање ни за став по коме je споразум о нетуживости пуноважан ако je закдучен приликом заснивања материјалноправне обавезе, док je без процесноправног дејства ако се тиче обавезе ко ja већ постоји. Чиме се може бранити ово разликовање? Ако странке могу искључити право на тужбу за заштиту једног субјективног права које управо у том тренутку настаје, није јасно зашто не могу то исто учинити и за једно право које je настало раније. Уопте, чини нам се да за овакве дистинкције нема места, него треба прихватити један или друга став. Најзад, остаје још и позивање на могућност утоварања избраног суда. Овај аргумент нас убеђује мање него и један друга ( 54 ). По нашем мишљењу, смисао арбитражног споразума не лежи у одрицању од правке заштите. Поверавајући спор избраном суду, и једна и друга страна хоће да се о њему донесе одлука снабдевена ауторитетом правоснажно пресуђене ствари, дакле таква, која ће имати својство извршног наслова. То je управо оно што оне, свака на свој начин, желе да постигну и у парници пред државним судом. Реч je, дакле, само о томе да оне својом вољом мењају правни пут којим се правна заштита постиже. Предња разматрања упућују нас на закључак да споразум о искључењу туживости нема процесноправног дејства. При томе није од значаја да ли je таква сагласност постигнута приликом закључења правног посла на који се она односи, или накнадно, можда тек пошто je дошло до повреде права. Али, порицати процесноправно дејство не значи порицати и материјалноправно. Закључујући споразум у коме се говори о неподношењу тужбе, или о неупотребљавању права на тужбу, странке обично имају у виду câMo субјективно право, а не његову заштиту пред судом. Према томе, pactum de поп petendo in perpetuum, редовно, има исто дејство као и уговор о отпусту дуга. Слично томе, материјалноправну последицу производи и pactum de поп petendo in tempus: Он значи споразумно одлагање доспелости обавезе ( 55 ) ( 56 ). Ако суд, напротив, стекне уверење да су странке одиста хтеле да ce њиховим споразумом само искључи тужба, онда такав споразум нема никакво процесно дејство. Материјалноправни смисао може

(54) CvmkiV у убедљивост овог аргумента изражавају и неки аутори који су иначе присталице допуштености споразума о искључењу права на тужбу. Види Terré, стр. 20.

(55) Ради се, дакле, у оба случаја о уговору, а не о једностраној изјавн. Види Еппессеrus-Lehmann, сгр, 284. и 285. Дужннк, дакле, може да се са повериочевом изјавом о ослобо. ђењу од тужбе не сложи.

(56) За аустријско право тако Fasching (стр. 9). Ehrenzweig мисли да у одрицању од тужбе обично лежи условно одрицање од самог права (I В., стр. 313). Y немачкој науци сличН ° ко Ј и материјалнрправни смисао одрицања од тужбе не узима за редован (Syst., стр. 451). V. Fuhr, за швајцарско право, сматра да споразум о нетуживости, по правилу, значи отпуст дуга, али изузетно производи процесно дејство, и то у случајевима у којима поверилац има интереса да остане при субјективном праву, на пример, ако желн да задржи залогу или да CRoje потраживање употреби за пребијање и сл. (стр. 449. и 571). Ни Oertmann не ограничава дејство поменутог споразума на пронес: Смисао таквог уговора проистиче из околиости појединачног случаја. При томе се већином намерава одлагање доспелосги (стр. 430). tnneccerus-Lehmann узимају да споразум којим се поверилац обвезује да не тужи за одређено време или не тужи одређено лице, има смисао уговора о отпусту дуга, са слабијим AejCTBOM (стр. 285). За совјетско право узима се, просто, да одредба о одрицању од тужбе, унесено у уговор, нема правног значаја: заинтересовано лице могло би се ипак обратити суду (Комментарий, стр. И).