Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

мора jy бити испуњени па да предмет буде одређеп. Аутор сматра да су неопходни следећи елементи; прво, уговором се мора тачно утврдити локација зграде као и карактер права које предузеће-извођач радова има на земљишту на којем се инвестшщони објект гради, друго, уговор мора садржати план зграде, техничке карактеристике итд.; треће, прецизирати локадију стана у згради која се изграђује као и детаљан опис стана (каталог „планираних” станова; и најзад, према тексту самог закона, уговор мора садржати и начин о узајамном уређењу односа између етажних власника с обзиром да општи услови или уговор којим се регулишу узајамни односи сопственика имају стварноправно дејство. Y случају да уговор не садржи овај елеменат, што je најчешћи случај у нашој пракси јер наша граЬевинска предузећа извођачи не уносе овакву клаузулу у уговоре о изградњи стана, уговор би могао трпети приговор неодређености предмета. Y вези другог битног састојка уговора: цене, Основни закон о изградњи инвестиционих објеката je као начело прописао непромешьивост цена али je прихватио прнмену клаузуле rebus sic stantibus за уговорену цену, док се теорија о изменении околностима не може односити и на остале уговорне одредбе. Интересантно питаље, покренуто у нашој правној пракси, могу ли странке у оквиру своје аутономије воље одлучити да се одрекну захтева за ревизију цена у случају када су испуњени услови за примену клаузуле rebus sic stantibus, није било подједнако решено од стране наших судова. Врховни привредни суд je заузео став да се странке могу одреЬи овог захтева, док je Врховни суд Југославије, поступајући по захтеву за заштигу законитости Врховног тужиоца Југославнје, заузео становиште да je уговорно одрицање од примене клаузуле rebus sic stantibus у смислу Ошптих узанси противно начелу поштења и савесности. Друго важно питање за чије се брже решавање у интересу праксе аутор залаже je посебно регулисање одговорности за мане граЬевнског објекта, тј. питање гарантних рокова који се, према Основном закону о наградил инвестнционих објеката морају унети у уговор. Остављањем могућности да странке слободно уговарају дужину гарантованих рокова не решавају се сложена питана одговорности за мане инвестнционих објеката. Тако, истине аутор постоји низ нерешених шттана с тим у вези која морају бити регулисана будућим грађанским кодексом: нпр. да ли прихватити јединствено правило о одговорности за мане код теретних уговора или посебно то питане регулнсати код уговора о купонродаји, да ли се одредбе о одговорности извођача радова код уговора о граЬену треба да примене и на продавца када je у питану уговор о продаји стана у будућој згради итд. Што се тиче одредбе о утоворној казни, која се такође мора унети у уговор о грађену, a имајућн у виду чиненицу да се по нашим Општим узансама не може уговорит уговорна казна за неиспунене или пеуредно испунене новчане обавезе, у случају неиспунена обавезе плаћагва цене од стране купца, купац би био дужан да плати само камату на неисплаћене оброке цена. Међутим, како je изградна инвестнционих објеката једна группа трансакцнја у којој je испуњење финансијских обавеза један од најодлучнијих чинилаца за извршење плапиране изградње објекта исправна je сугестија аутора да за ову обавезу треба предвидети знатно оштрију санкцију. Тако, уколико купац не би платно ни у накнадном примерном року, а захтев за плаћање цене мотивисан je наггредовањем грађевинских радова, као санкцију за неиспуњење обавезе плаћања треба предвидети и раскид уговора. Ова актуелна књига, свакако ће постићи дал>у обраду правних питања из етажне својине код нас, а нарочито због њене сложено правке организације као и ioni неустаљене праксе изградње стамбених објеката за тржиште, а посебно може послужит као користан приручник привредним организаиијама које се баве како пословима ефективне изградње инвестишгоних 061'еката тако и предузећима за организацију пословања, а и свим другим учесницима у овим трапсакцијама.

Весна М. Јанковић

462

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА