Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

627

ПРИКАЗ!!

својој конкретној датосхи, а култура и колективни облици живота полазе од њега и конвергирају к њему; према другој позиднји, појединац je средство за стварање културних добара шш за изградњу колектива, нације, државе итд. као циљева за себе. Трансперсоналистичко ништење достојанства личности и његову егзалтацију колектива, најчешће државе, аутор налази у Платона и Аристотела, у тьсмачком романтизму, у доктринама рестаурације, у Хегела, у наци-фашизму и совјетском комунизму. Персонализам би имао своје најчвршће основе у кршћанском хуманизму, а затим у ренесанси, у политичном либерализму XVIII и XIX ст. (чије се концепције, нарочито политичког уговора и демокрације, у овој књнзи исцрпно излажу), у хуманистичком социјализму и, коначно, у неолиберализму или доктрини која жели исправљање грешака класичног капитализма на начелима слободне инидијативе, глобалног планирања и основне једнакости свих људи у друштвеннм шансама. Сам аутор се опредељује за овакву неолибералистичку идеологију, односно концепцију правде. Персоналнзам опћенито почива на филозофским поставкама о индивидуалној свијести као средшпту стварности, о нераздвојности „ja” и „свијета” у аутентичном людском животу, о појединцу као изворишту смисла у култури, о супериорности вриједности личности над вриједностима колектива. Репи да су колектив и држава само средства остварења моралних и правннх вриједности личности не значи, међутим, бити на позидијама себичног индивидуализма и солипсизма; у антагонизму персонализма и трансперсонализма не смије се тражити антагонизам индивидуалних и социјалних вриједности; хуманистичкн схваћене социјалне вриједности (сигурност, слобода, правда) не само што остварују својим напором појединци него су оне увјет индивидуалних вриједности у том смислу што значе самоограничење слобода појединаца ради остварења индивидуалних вриједности свих. „Опће добро” не разликује се садржајно од индивидуалног добра или интереса, jep се састоји управо од највеће мјере добра за највећи број појединаца. Погл. XX (стр. 548 —626) специфтщира принципе персоналистичке идеологије у постулат људског достојанства и у основна природнопраена права Hoejeica природыоправна у том смислу што нужно произлазе из тог постулата и затим добијају конкретно-повијесне формулације у уставима, Поведи OYH, Универзалној декларацији о правима човјека итд. Прва скупина основних права јесте право на живот који ce разија даље уз низ права човјека. Аругу скупину чине права на слободу, од којих Сичес опширно анализира забрану ропства и сродних устансва, слободу мисли, савјести, изражавања и информирања, процесуална права, слободу избора занимања и кретања, слободу сасгајања и удруживања, неповредивост приватног живота, право на власништво, право једнакости пред законом и у животным шансама, те најзад грађанска политичка права. Наводе се разлози који оправдавају ограничена тих права, надасве демократско начело непризнавања слободе којом се угрожава слобода других. V посебну скупину аутор сврстава социјална права новијег доба, која не захтјевају уздржавање већ позитивно дјеловање државе и заједнице: право на образован>е, радна и зравствена права, право на адекватан животни стандард итд. Најзад, аутор усваја Поундове „правые постулате цивилизираиог друштва” као својеврсна очекивања која нужно имамо у односу на друге дуде у развијенијој заједници. На крају, поглавда расправ да се о односу и сукобима идеала правде и сигурности. Проблем тумачења права, нстиче Сичес у последнем погл. XXI (стр. 627—665), je један од најважнијих правних проблема изразито филозофске нарави. Из разлпчитих метода тумачења ко je налазимо у правној литератури није могуће, сматра Сичес, изградити јединствену теорију тумачења нити утврдити стварну методу ко ja се примјењује у рјешаваљу сваког конкретног случаја на основу опће правке норме. Да би се до тога дошло, потребно je развијати даље правац мисли којим су кренули критичари правног логицизма: Ихеринг и интер. јуриспрудендија. Holmes (Холмс), Gény (Жени), Ehrlich (Ерлих) и Kantorowicz (Канторовиц), Pound (Поунд) и амерички реализам, Cossio (Кссио) и др. Свим овим ауторима зајед-