Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

510

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

a који су у супротности са установлении планским задацима. То произилази из чл. 34, ст. 2. Основа и чл. 159. ГЗ РСФСР према коме „садржина уговора који се закључује на основу планског задатка мора одговарати томе задатку”. Према одлуци Министарског савета СССР од 23. јула 1959. године, органи арбитраже, по захтеву заинтересованих предузећа, организација или по сопственој нницијативи, дужни су да поништавају уговоре, потпуно или делимично, уколико су они у сунротности са захсоном, решехьима владе, државним плановима и задацима ( 6:! ). Иначе, за примену ништавости коју предвиђа чл. 48. ГЗ РСФСР доволно je установите чшьеницу да правни посао не одговара захтевима закона. То значи да je правило поставлено на чисто објективном критеријуму и није потребно установите намеру стракака за нарушење закона. Тако нпр. ништав je уговор о заједничком раду између граЬана и социјалистичких организагшја (чл. 434), без обзира да ли странке знају да je такав уговор забрањеп. Напротив, ништавост коју предвиђа чл. 49. ГЗ РСФСР са одузимагьем предмета уговора у корнет државе, ггретпоставла и објективне и субјективне ознаке. Објективне се огледају у противправном карактеру садржине уговора, а субјективне, у знању странке у моменту заклучења уговора да je он противан интересима сонијалистичке државе и друштва. Ова ништавост налази примену у низу случајева, а нарочито поводом противзаконитих уговора који имају за предмет землу. Поред тога, она се примењује и на правке послове путем којих грађани систематски извлаче приходе добијене без улагања сопственог рада из имовине која се налази у њиховој личној својини или из незаконитих валутних операција. Понекад заклучени уговор има својства ко ja га чине противним државним и друштвеним интересима, мада то не би произилазило из његове садржине; тако нпр. продаја стамбене зграде од стране грађанина јесте акт сам по себи дозволен. Али, он je противзаконит ако се заклучује ради извлачења незарађених прихода ( 64 ) или ако се теме скрива имовина од конфискације ( 65 ). 17. Принцип слободе уговарања трпи бројна ограничена и у нашем позитивном праву и судској пракси. Аки се занемаре одговарајуће одредбе раније важећих грађанских законика, може се рећи да су границе слободе утоварања утврђене на један општи и на један посебан начин. Опште ограничено путем установе јавног поретка или неког сличног појма није поставлено ни законом о облигацијама, хш грађанским закоником, из простог разлога пошто ових закона у нашем правном систему join нема ( б6 ).

(бз) Советское гражданское право (одговорнн редактор Рясенцев), Москва, 1965, стр. 201.

(64) Paiixep: Об особом виде противозаконных сделок, сборник „Актуальные вопросы советского гражданско права”, 1964, с. 55.

(64) Райхер: ибидем; Иоффе, наведено дело, стр. 293.

(66) Тезе основних и онштих одрсдаба Законика о грађанско-правиим олносима (намењене јавној дискусији. Библиотека Савезне скупштине, Београд, (1970) у чл. 2. предвиђају: Субјекти у грађанско-правним односима су равноправии и слободно и самосталмо уређују меЬусобна нрава и обавезе. Њиховом вол>ом не може се отклонити прпмена принулних норми, нити се смеју вређати моралне (алтернативно: друштвене) норме соиијалистичког самоуправной друштва. Према Скици за законик о облпгацијама и уговорима (М. Константинович Облиганије и уговори. Београд, 1969) „Стране уговорнице су слободне, у границама принудних пропија, јавног поретка и морала, да своје односе уреде по својој вол>и ’ (чл. 1).