Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

522

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Овај став, став да садржину чине права и обавезе странака, потврБује и позната Паулова {Paulus- ova) дефиниција. За њу се обычно каже да дефиншпе појам облигације или да се њоме подвлачи релативност дејства облигација ( t0 ). Нама се, међутим, чини да она управо истине садржину облигација (obligationum substantia). Ево те дефиниције: Obligationum substantia non in eo consistit ut aliquod corpus nosUum uut servitutem nostrum j'aciat, sed ut alium nobis obstringat ad dandum aliquid vel faciendum vet praestandum (D. 44. 7. 3. pr). „Садржина (суштина) облигадије није у томе да нам прибави неку ствар или службеност, него да другог обавеже да нам нешто да, учини или преда у државину” ( и ). Паул, како видимо, истине како непосредни ефект облигације није прибављање својине или друго права, већ обавезивање дужника да нешто да или учини. Према томе, овлашћења, односно обавезе чине садржину, супстанцију облигационог односа. Има мипиъегьа да се тражбина састоји из: а) субјективног права на одређено потраживање према дужнику, и б) из захтева на остварење тог постојећег пстраживања ( 12 ). Не чини нам се оправдании ово терминолошко издвајање „тражбине” од „субјективног права повериоца”. Несумњиво je да захтев (Anspruch) улази у оквир могућности којима располаже поверилац. Али зар то није случај код сваког субјективног права ако изузмемо природне облигације које су на маргинама облигација и права уопште? Може ли постојати субјективно право ако не постоји захтев? Зар се тиме шита друго казује сем околности да je то правый однос, однос иза кога стоји ауторитет суда и државе? Сличну врсту логике следи и Вуковић: ,До старом граЬанском праву обавеза je садржајно одговарала субјективном праву, а то значи, да je дужник био обавезан управо на оно, што je вјеровник имао право од гьега тражити. Према томе, садржај обавезе je a contrario потпупо одговарао садржају субјективног права. Касније, кад je човјекова друштвена вриједыост дошла до изражаја и у i-рађанском поретку, није у правилу могао вјеровник принудити обвезгагка на сваку обавезу, већ му je остало само толико, да се за случај неизвршења обавезе наплати из дужникове имо-

(io) Стојчевић (Рнмско приватно право. 111 издање, Београд, 1970, стр. 167) сматра овај фрагмент Digest а за дефиницију облигадије, док Хорват (Рнмско ripaßO. V издање, Загреб, 1967, стр. 205) тврди да се њиме истине релативност дејства облигација.

(ti) Израз dandum, одн. dare превели смо се пренети својину, faciendum (facere) ca г'чинити, a praestandum (praestare) ca пренети државину. О овоме иначе постоји спор (в. нпр. Ricca-Barbe ris, Dare, Archivio giuridico »F. S.«, Модена, 1950, бр. I—2, стр. 3 и сл.; Стојчевнћ, нав. дело, стр. 198). Разлози за и против оваквог става су бројни и захтепали би посебну студију. Задржямо се на неколико аргумената. Класични правници на вшпе места истину да dare значи пренети својину. Тако Paulus : » Dare id est rem accipientis facere « ( Dare значи учинитн да ствар постане прибавиочева) према D. 50. 17. 167. пр. Y истом значењу употребA'BBajy ову реч Гајеве и Јустинијанове институције (Gains, 4. 4; Just. inst. 4. 6. 14). Y РотаpifjeßOM едикту praestare ce супротставл>а изразу vendere (продати): dicendo quod praestitisset, nam non vendidisset (cap. 227) и нешто даље: non venditi, sed locavi et prestiti. Мислимо да израз praestare, praesiatio не би могао да означава нешто споредно и нередовно (нпр. обавезу дати јемце, praes stare), jep je толико често оно на шта се односи да се реч престација почиње употребл 3 авати као општи појам за дужникову чинидбу. А ако изузмемо пренос својине (dare) и чињење (facere), највећи број облигација ce састојн управо у преносу државине.

(12) Визнер, ГрэЬанско право, II издање, 1969. 11l књ., стр. 442.