Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

490

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

се може говорити само о мањем или већем степену слободе ( 3 ). Индетерминизам би у праву нашао највеће упоришхе у теорији аутономије воле, док би детермияизам, у свом доследном значењу, свео уговорне субјекте на просте безволие чиниоце. Y уговорном праву, изгледа, нема места ни за један од ових праваца у гьиховом исклучивом смислу. Постоји у материји уговора слобода воле, али не у смислу њене безграничне аутономије, нити у смислу безволних субјеката, већ у смислу једног принципа који трпи бројна ограничена и који никада у праву није био безрезервно прихваћен. То je у основи последица релятивности свих категорија и регула друштвеног живота. То je последица дубоке потребе заједнице да, с једне стране, допусти и омогући слободно испољавање индивидуалне воле, али, с друге стране, да води рачуна о општим регулама заједнице које се не смеју препустити појединачној произвољности. Постоји поредак који изражава опште потребе једне правно организоване заједнице, један ред и извесност у примени тога поретка, који, у крајњој лини ји, служи и као гарантија управо индивидуалној воли и љеном испол>авању. Отуда се норме које пред' стављају општеусвојена правила понашања у једној заједници не могу нарушавати вољом појединаца. Оне изражавају опште интересе, па и интересе самих странака у питању. Проблем није, дакле, у одстрањењу слободе или у пружању апсолутне слободе, већ у осећању мере како у једном дуалитету пронаћи право место једној и другој друштвеној потреби; слободи индивидуалне активности и заштити општих добара једне заједнице. Решење, без сумње, не може бити произвольно од законодавца поставлено, већ je оно диктирано степеном моралне, економске, филозофске и политичке еманципације једне средине. Ови метаправни чиниоци неминовно делују на карактер једног правног поретка. Њихова различитост je очигледна у разним срединама и разним Бременима. Отуда, и границе којима се обележава поле слободе утоварања нису исте у разним правним системима. Напротив, оне се мењају и суштински и по начину исполаватьа, мада се један минимум заједничког ипак може приметши, бар када су у пнтању извесне установе којима се то ограничење спроводи. Погледајмо, најпре, како су та ограничена изгледала у старом праву. 2. Ако се посматра историја римског права, од првобитних извора па до Јустинијана, може се рећи да je слобода уговарана, на један опшхи начин, била скучена правилима снажно присутног формализма, као и оквирима појма »boni mores«. Првобитно римско право карактерише формализам

(1) Y оьпирима детерминизма срећу се две верзије појма слободе' теорија Хобса и Спинозе. Обе полазе од следећег: Човекова слобода није особина људске природе, није независна од узрочаих условљености датих у подједнакој мери сваком човеку него je то једна идређена ситуација човекоз однос према спол>ашњим услов'ша или према себи самоме. Слобода »шје ~дата" човеку као урођеиа особина, него се може једино стлцати и проширивати ширењем ллдске владавине матерпјалне, интелектуалне или моралне над природном средином. Слобода не претпоставља одрипање од детерминистичке интерпретаиије света, па чак ни одрицање од најекстремнкје схваћене нужности ових догађаја; ситуација je исто као и све друне ситуације детерминисана законима стварности. Слобода je конкретна сптуадија или пак збир конкретних ситуација. Према томе, може се говорити о мањем пли већем степену слободе који je иски човек постигяо, тј. о ужем или ширем обиму иојава над којима je он способам да влзда. Слобода je инднвидуална ситуација однос појединачног човека према околини или према самоме себи. Бид.: Колаковски: Филозофски есеји. Биће и постојање у појму слободе, Београд, 19fc4, с. 137.