Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

492

АШЛИ ПРАВНОГ ФАОЛТЕТА

том. Напротив, већ у периоду Републике, извесни уговори се потпуно ослобађају форме, док се други и даље заклучују у прописаној форми, али форми која je сада далеко једноставнија и лакша. Тачно je, до душе, да се римско право није никада на један општи начин ослободило правила »ex nudo pacto actio non nascitur«, али je исто тако тачно да je римско право током своје историје све више признавало пуноважност неформалних уговора, да би у Јустинијановом праву нашили на велики број уговора ослобођених сваке форме. Зато се може рейи да je и у римском праву постојала слобода уговарања, која je, бар што се тиче ограничења путем формалггзма, била све већа са еволуцијом овога права. МеЬутим, како je форыализам током времена слабио пружајући на тај начин шире пол.е индивидуалној воли, све се више учвршћивао појам »mores«, a доцније и » boni mores«, као значајан начин преко кога се вришло ограничење слободе уговарања. После ггрвих шест векова римског права и владавпне првобитног схватања формализма јавл>а ce појам » mores « који je представл>ао основне обичаје владајуђе y приватном и јавном сектору живота и прихваћене од свих у граду Риму ( 7 ). Повреда »rnores populi Romani« je истовремено и повреда основа права односно правних принципа ( s ). Према архаичном схватању, чувар јавног морала био je цензор који je водећи »nota censoria« спречавао повреду јавних обичаја путем јавног и званичног укора упућеног ономе ко наруши јазни морал. То није била грађапскоправна санкција, већ више једна репресивна мера установлена од магистрата ( 9 ). Уосталом, последице недопуштеног уговарања нису, по класичном праву, биле исте у свим случајевима таквог уговарања. Различитост санкција у том погледу послужила je римским правницима да све законе по деле на оне који су? забрањени уговор проглашавале ништавим (leges peiiectae), законе који нису предвиђали ништавост него само казну или друге неповољне последице за уповорника који je прекршио закон (leges minus quam perfectae) и најзад, законе који су извесне уговоре забрањивали, али нису предвиђали никакву санкцију (leges imperfectae). Ништавост као отита и јединствена санкција забрагьених уговора постала je тек у петом веку (439. г.), за време царева Теодосија И и Валентинијана 111 ( 10 ). Иначе, »mores civitatis« у историји римског права нису остали исти. Они су се мењали, и у том смислу, грчка филозофија je имала великог утицаја. Постелено, поред старих римских обичаја »mos majorum«, у живот Рнмљана продиру страпи обичаји тако да долази до суггротстављања између обичаја града »boni mores« и страних обичаја »mali mores » ("). Римски правници тога доба нису били наклогьени продору страних обичаја. О продирању нових обичаја и грчке филозофије у живот Римлама. Марко Тулије Цицерон je гшсао да се на отацбинско тло не увози само роба и нова учења него и нови обичаји и нов морал, тако да од старих римских обнчаја ништа не остаје нетакнуто ( 12 ). Настојање да се што више заштите »boni mores«

(7) Senn: Des Origines et du contenu de la notion de bonnes moeurs. Recueil d'études sur les Sources du Droit, en l’honneur de François Gény, Pans, J 934, i. I. стр. 53 и сл.

(я) Koschembahr-Lyskowski: Convenliones contra bonos mores. Mélanges de Droit Romain dédiés à Georges Cornil, Paris, 1926, t. //. гтр. 30.

(n) Simon: L’ordre puoiic er droi (privé, Rennes, 1941, стр. 20, (io) Хорват: Римско право, Загреб, 1967, стр. 192.

(п) D. 47. 10. 15. 6

(12) Cicero, De Repubhca, 2. 4.