Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

127

НЕКА ХЕГЕЛОВА СХВАТАЊА О ДРЖАВИ И СВОЈИНИ

боде такоБе се одреБује као нешто што je од њега непосредно различите и одвојиво”. „Сполње, уопште узевши, јесте за себе и по себи непосредно различито од слободног духа једна ствар, неслободно, нелично, бесправно”( 10 ). Својина je, дакле, сполна сфера слободе (и истовремено воле, духа у већ наведеном смислу) али никако у смислу Хобса, и других енглеских и француских теоретичара природное права и либерализма. Нису својина махеријална добра која омогућавају човеку остварење личне слободе, остварење негових личних права на избор међу различитим могућностима крехања, хгрофесије, подмирења похреба и других определена у личном и друшхвеном живоху. Код Хегела je обрнуто: сполна материјална добра, схвари, јесу само сполна сфера духа (слободе, воле), али та сполна сфера не само да не омогућује осхварење слободе него значи нено спречавање, отуБене; исто онако као што je и цела материјална природа сполна сфера, али истовремено и отуђење објективног духа, Постојање својине je нижа фаза у кретању духа и остварена слободе, а истовремено нижа фаза у развоју друштва. Ствари, сполна материјална добра у којима се својине очитују, јесу нешто „неслободно, нелично, бесправно". Y појму својине нису битне ове материјалне ствари, па ни њиова количина, њихова економска вредност, него вола и слобода лица која се кроз них „ос полава" и „отуђује”. С друге стране, својина се не очитује само у материјалним предметима него у сваком отуБену духа, рецимо у отуБену способности, знана, вештина (оно, дакле, што се правно-технички зове „бестелесна ствар", „умна својина" и сл.). Из оваквог Хегеловог схватана својине произлази негово схватане уговора. Није уговор израз слободе личности, негове слободне иницијативе, негове аугономије воле (чак ни у Кантовом смислу); обрнуто, уговор je последица (а истовремено извор), продужетак (а истовремено корелација) својине, према томе и неслободе, или бар ниже фазе слободе лица и личности. Осполаване слободе и воле појединог лица нужно ставла границе сферама осполавана меБу лицима приватним власнищша. Уговор je такоБе осполаване воле (а тиме и отуБене слободе), али такав акт осполавана воле којим „сваки власник својом волом и волом другога престаје бити власник...", али истовремено „то остаје и то постаје...” (параграф 74); актом уговора се измирује противуречност што „јесам и остајем уголико за себе власник који постоји за себе и који исклучује другу волу, уколико хтрестајем бити власник у једној воли која je идентична са другом” (параграф 72) ( п ). Уговор и није сагласност вола ако се вола узима у Хегеловом метафизичном смислу, него акт произволности( 12 ). За Хегела, због наведеног схватана ствари као „осполености” слободе личности, уговор има горе наведени смисао не само у случају преноса ствари као материјалних делова природе него и у уговорима о раду и делу. Путем тих уговора лица се меБусобно „отуђују”; отуБују делове себе самих и истовремено се „постварују”. 3. Грађанско друштво, дакле, функционише путем својине и уговора. Кретање својине и уговора у том друштву обавла се у складу са објектив-

(io) Нав. књига стр. 52. Сва места у цитатима у тексту подвукао je Хегел.

(и) Нав. књига стр. 74—75.

(12) Пар. 75, стр. 75 нав. књиге.