Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

129

НЕКА ХЕГЕЛОВА СХВАТАЊА О ДРЖАВИ И СВОЈИНИ

вама постојеђим и уобичајеним установама, разликује приватну својину од јавне својине, рецимо својине јавних установа. Но у суштини својину као „оспољавање”, „отуђење” и „постварење” воље и слободе лица схвата као приватну својину која je својствена нижој фази развоја друштва, граВанском друштву. Значи, y вишој фази друштва, у тзв. „супстанцијалној држави, у држави y којој се „дух враћа себи самом", у којој ће ce остварити „тоталитет” својстава духа, у којој ће се отуБено и раздвојено сјединити са суштинским, супстанцијалним, не би смело бити приватне својине као типичне сфере „оспољености”, „отуВености”. Но Хегел не нише о томе како би изгледало то статье са гледишта својине; да ли je у тој фази потребна својина, шта би она значила и како би у таквом друштву изгледала. Ова противуречност или можда боље рећи недореченост, постоји код Хегела тим пре што он остварење идеалне државе, остварење тоталитета духа у друштву види у оновременој Пруској( 15 ), у Пруској, чврстом члану Свете алијансе која je, као што je познато, после победе над Наполеоном имала задатак да сачува постојећи или поново успостављени феудално-апсолутистички поредак у Европи. Додуше, Пруска je на европском континенту због ранијих рефорама просвећеног апсолутизма и неких либерално настројених државника пре Наполеоновог пада била у оно време најнапреднија земља на европском континенту (дакле, осим Енглеске) у погледу политичког уреБетьа; ипак je у основи имала феудално-апсолутистички поредак. И Хегел дозвољава да, поред оствареног апсолутног духа у Пруској упоредо постоји и породица и грађанско друштво. Што се тиче граВанског друштва, у својим радовима препоручује проширење личних слобода грађана, као и њихове економске слободе, ньихово политичко представљање у парламенту у оквиру монархије, значи устав и уставну монархију, дакле један степей конкретног државног развоја који Пруска тада још није била постигла. Но при томе оправдава и економску неједнакост меВу граВанима јер та неједнакост подстиче на штедњу и марљивост, према томе, опет оправдава постојеће стање у Пруској. Y прилогу уз пар. 49. Хегел каже: „... Расподела добара не може бити једнака јер имовина (Vermögen) зависи од марљивости која у кратком времену нарушава сваку једнакост ... Нетачна je тврдња да праведност захтева да свачије својине буду једнаке .. .”( 16 ) Но, да код Хегела нема тих недоречености и противуречности, не би се тьегови следбеници поларизовали у сасвим супротне струје приликом тумачења његових мисли. Што се тиче својине, Маркс je извукао нужне консеквенције схватања о њеној отуВености и о отуБености човека помоћу тье у граВанском друштву, и о потреби колективне својине до које ће у друштвеном развоју нужно довести приватна својина, као предуслову стварања интегралног, „разотуБеног”, лудског друштва (а не државе као код Хегела). 4. Видели смо у првом ставу овога рада како Хегел одреБује државу. То одреВење предвиВа коначно остварење идеје у држави која се, оту-

(ib) О овом питању, о односу Хегела према ондашњој Пруској, види Ласонов увод у наведено] књизи, нарочито стр. XLII и LXXXI и сл.

(iß) Нав. књига стр. 299.