Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

131

НЕКА ХЕГЕЛОБА СХВАТАЊА О ДРЖАВИ И СВОЈИНИ

успева( 17 ). Y пар. 318. каже: „Пошто оно (т.ј. јавно мнење) нема ни мерило за разликовање, ни способност да подигне супстанцијалну страну у себи до одређеног знања, независност од њега први je формалан услов да се учини нешто велико и умно (како у стварности тако и у науди)”; а у прилогу уз тај параграф каже: „Y јавном мнењу има свега што je погрешно и истинито, али пронаћи у њему истинито, посао je великог човека”( 18 ). Сличая je његов став и према слободи штампе; у пар. 319. каже: „Дефинисати слободу штампе где се говори и пише шта се хоће било би паралелно са озкачењем слободе уопште да се ради шта се хоће. Овакав говор спада у необразовану сировост и површност представа (замисли) .. ,”( 19 ) Можемо рећи да Хегел о тим државним установама има платоновско-аристократска схватања; оваква схватања сасвим су у складу са гьеговим општим философским схвахањима по коме Дух не долази до „самосвести” подједнако код свих луди, него највише код философа. Хегел, додуше, не сматра да државом морају управлати философи, као што je чинно Платон, али превагу итак даје аристократском принципу: обдарени људи (како бисмо данас рекли, елита) на челу са монархом треба да управлају државом. Наиме и сад прелазимо на извесне моменте унутраппьег, суштинског, „супстанцијалног” Хегеловог одреВеньа државе монарх по Хегелу није обичан човек. Y њему се персонификује савршена умност коју држава изражава. Додуше, то по Хегелу намеће монарху обавезу да не ради самоволно него да се саветује са одреВеним установама пре доношења одлукеј 29 ). Но, и поред те противуречности између физичке, обично-људске личности монарха и високе идеје државе коју представља („појам монарха je најтежи појам за размишлање..."), ипак „најпогоднија je представа да се права монарха базирају на божанском ауторитету и да се посматрају као таква’Х 21 ). Владар изражава дух који обитава у народу: ~народ je без свог монарха... неуобличена маса..па даље, образлажући ову мисао, наводи: „јер све радње и стварност имају свој почетак и своје довршење у одлучујућем јединству једног вође-зачетника ( Anführer УЧ 22 ). Према томе, Хегел не само да не супротставла суверенитет народа суверенитету владара него и једно и друто, нарочито у смислу „унутрашњег” одре Вења појма државе и суверенитета, узима као јединство. Наиме, вала да се подсетимо да Хегел уговор, ову „несавршену” установу граВанског друштва, одбацује као извор постанка државе, а тиме и делу механичку теорију либерално-демократских присталида учења о друштвеном уговору. Место ,механичке” теорије по којој je држава вештачки и случајни збир луди, он поставла тзв. органску теорију по којој и држава и народ који je сачињава представлају један организам; додуше, организам различит од материјалистичко-органске теорије друштва коју ће касније

(17) »Zuschlägen kann die Masse, da ist sie respektable; Urteilen gelint ihr miserabel. Вид, нав књигу стр. 257.

(18) Иав. књига, стр. 258 и 365.

(19) Нав. книга, стр. 258.

(20) Нав. књига стр. 360.

(21) Нав. књига стр. 229.

(22) Пар. 279, стр. 230. и 231 нав. књиге.