Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

159

ПРАВА ГРАБАНА ПО ТУГОСЛОВЕНСКИМ БУРЖОАСКИМ УСТАВИМА

болести, незапослености и смрти посебним законима; гарантовање права радника на „организованна ради постигнућа бољих радних услова”; забрана зеленаштва „сваке врсте”; обезбеђење приватне својине уз ограничења која се одређују законом (експропријација уз накнаду); укидање феудалних односа и проглашење кметова приватниА! сопственицима; здравсхвена заштита и потребни хигијенски услови, итд. Међутим, сви овн уставни постулати „о личним правима”, гарантују ce, најчешће, „под погодбама, које ће прописати закон”. А закони су увек тако формулисани да ce владама оставляло широко поле за предузимање мера којима су се, у основи, пренебрегавали или кршили уставни прописи: о „лнчним правима”. Да подсехимо на доношење „Обзнане” (29 —30. XII 1920), једног акта министра унутрашњих послова, који je непосредно био уперен против комуниста, а обезбедио je и свим будућим владама самовласно поступагье не само против њих већ и против оних демократских покрета који нису дирали у основе друштвено-економског покрета. Било који поступак или: акција грађанске опозиције у скушптини могли су се, исто тако, прогласити антндржавним (и проглашавали су се) да би се онемогућиле у политично ј борби. Тако су атентат на регента Александра Карађорђевића, од. стране Стајића, као и атентат на министра Драшковића, од стране Алије Алијагића, искоритттћени за проширивање пола самовласног поступања вдадй, тј. индивидуални поступци неких комуниста искоришћени су за доношење прописа који су представљалн ~правни основ” за нападе и против опозиционо располгожених трупа у најширем смислу. Прву такву меру владе, после атентаха на Драшковића, представляла je Уредба о раду и реду, која je била уперена против радника уопште, а принудни рад je био само једно од блажих средстава (поред хапшења), којим се настојало на сузбијању незадовољстава у народу против режима. Затим, доношењем пресуде којом се изриче смртна казна против Алијагића, збрисано je уставно начало да се за политичке делшсте не изриче таква казна. Најзад, изгласавањем у скушптини, са незнатноА! већнном (и уз протесте и неких граЬанских странака), Закона о заштити јавне безбедпости и поретка у држави (1. VIII 1921), крал и влада су се обезбедили не само против комуниста већ и против свих опозиционара из редова буржоазије, који би тражили проАгену државног уреБења, не дирајући у капитализам као материјалну основу буржоаског друштва. Jep, овај Закон je отворио врата неограниченој самоволи полоције и злоупотреуама власти што се ускоро показало. Министар унутрашњих дела, Светозар Прибићевић, бранећи Закон у скушптини, није се устезао да буде сасвим отворен, и да поред осталог каже, да „влади треба легална подлога за заштиту од превратничютх струја”. Закон je директно погађао низ одредаба из Видовданског устава о личним правима грађана: о слободи удруживања, о слободи органнзовања, о слободи штампе, итд. Зато су га неки посланици, који чак нису припадали