Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

196

АНАЛИ ПРЛВНОГ ФАКУЛТЕТА

мира” и да се опет, у крајњој линији, рачуна са стварањем мирољубиве едите. Чињеница да ратови избијају и онда, када су сви против њих, може да утиче, и утицала je, на поимање рата као природне непогоде, кота се може спречити ако наука-~открще поступке погодне за~то~ТГптттто je сррдина;~~у којој сс такав људска, тиме се иако се то не признаје мисли на манипулисање људима ради постизања одређеног, додуше „доброг”, циља, заборављајући на то ко тај циљ одређује и ко je тај манипулатор (или претпостављајући да су то сами изабраници, истражнвачи мира). Међутим, поменута чињеница може да изазове и следеће питање: не железа и гявременн ауап јзат и.пндя кяля п; љубиви тиме што прихватају поједине делатности које сяч ин,двају— рят (или припреме за његаГТгТзнаге вредности које су у ствари истоветне са ратом. Ако би се став према саставним делатностима рата променио тако да оне више не буду нормалне ни очекиване, постоји вероватноћа да би се изгледи на нарушење мира смањили. Излажући на веома занимљив наЧIШ овакво схватање, Рапопорт га илуструје тиме што je избијање рата између двеју европских земаља унутар једнога блока данас незамисливо, док се у току XIX века тако нетто стадно очекивало; свака држава je држала војску припремљену за окршаје са свим суседима. Према њему, само очекивање je путем позитивне повратне спреге и сличних механизама сукоб чинило извеснијим, док се данас губе и оне снаге, као што су .нятшонализам и верска нетрпеливост. ко je су се некада тако лако мобилисале за борбу npoTirs Чак и ако прихватимо ову нешто упрошћену слику Европе сулешгтяним лл/лимя ууњој. избијање рата би у таквим случајевима била: незамисливо за цело разумно становништво и све одлучиваче, који, чак и да хоће, не би могли да се боре против таквог општега става, али je исто тако тачно да саме ратничке радгье нису ностале одбоше такве,' него само у односу на неки циљ, на неког противника!' 13 '). Поред тогаГпотребно je познавати и разлоге за измену става према суседима са сличннм друштвено-политичким уреВењем. Изгледа нам да би било упутно објашњења и пугоказе тражити у врхунским вредностима којима поједина друштва теже, нарочито онда када се тичу друштва као субјеката међународних односа, као државе која се налази у међудејствима с осталим државама. политика сваке државе, по хтењИма иако не и по остварењима, могла се до сада свести на теЖньу ка неким признатим цилевима, кар што су нпр. увећање територије. [Ъотачанье безбедости, рбогаћивање ијд. То што су неки од њих, као завбјевање, били забрањивани или ознаЧавани као неморални, није сметало да и даље изгледају рационални. Ако се задржимо на истом примеру, можемо даље ређи да je пространа државна облает некада била економски и стратегијски пожељна, без обзира на

(is) A Rapoport, Problems of Peace Research, саошптење поднето на IV конференцией ИПРА, Блед 1971, стр. 20.

(13) Мора се ипак признати да изнледа да je војна професнја у целој Европи изгубила много од угледа који je некада имала.