Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

753

ПРИКАЗИ

тј. и са становишта науке о међународним односима. У овом погледу нарочито, чини се, да се писци налазе још увек на почетку израде дела којег треба да обухвати све што са становишта науке међународног права и науке о међународним односима треба анализирати у међународним организацијама. У ствари, осим посебног одељка у оквиру прве главе, који говори о улози меВународних организација у међународним односима, све друго што je речено у књизи тиче се првенствено категорија и појмова меВународног права. Отуда се и на основу ове књиге може извући закључак о потреби даљег тражења оправдања за постојање посебне науке о меБународним организацијама, чему се све више тежи у свету. Пут за постизање овог цил.а може да се види у комбиновању меВународноправног и политиколошког приступа, но, то повезивање не би смело да буде механично нити извршено на рачун једног од њих. У овом погледу изгледа да се писци још нису определили. На разним местима у тексту они су водили рачуна о политиколошком аспекту али join нису постигли онај ступањ његовог повезивагьа са меВународноправним који дозвољава да ce каже да су наградили такав прилаз обради међународних организација који би омогућио да се у њима води потпуно самосталан предмет научног истраживања и наставе. Због тога, управо, ова књкга спада још увек у књижевност међународног права у традиционалном смислу речи, што не мора ни мало да смета. А треба се вероватно и помирити са тиме да у догледно време неће моћи нешто друго ни да се постигне пошто писци нису нарочито нагласили да желе да стварају посебну науку о меВународним организацијама. Мада помшьу да постоји тежња за конституисањем „опште теорије меВународних организација” (стр. 5), резултат гьиховог досадаппьег напора оставља нас да и даље нагаВамо које je њихово стварно мишљеае о овом питању. Аилема би можда била мања да су Димитријевић и Рачић посветили више простора и пажње обради уводних делова своје књиге. И претходна напомена, и преглед развоја меВународних организација и разматрања о појму меВународне организације (конститутивним елементима), дати су исувише сумарно иако се управо у оквиру Тих одељака могло доста учи-Iшти да би се још детаљније објаснила и међународноправна и друштвено-политичка природа меВународних организација као и историјски разлози њиховог теоријског проучавања у оквиру посебне научне гране. Jeдан потпунији преглед ставова теоретичара комбинован са дискусијом о њиховој вредности и напором да се доВе до одреБених сопствених оцена и дефиниција (аутори на стр. 17. изричито кажу да остављају по страни тражење дефиниције иако су у „Уместо предговора” казали да имају теоријске амбиције), био би вишеструко користан. Учинио би књигу у педагогикой смислу привлачнијом и представлено несумњиво и одреВенији допринос научној дебати која се још увек води о предмету науке о меВународним организацијама. Join на једно питање вреди да се скрене пажња, полазећи од изјаве писаца да иду на уопштавање особина заједничких меВународним организацијама. СхватајуВи у потпуности угао из кога су они посматрали однос измеВу анализе и уопштавања у „Уместо предговора”, који се своди на захтев да се смелије поВе путем извлачења теоријских закључака, изгледа да би било корисно ако би писци приликом даљег рада на тексту посветили више пажље конкретној анализи и описивању материје. Димитријевић и Рачић су заиста тежили уопштавању, али сама природа меВународних организација као предмета истраживања и наставе тражи, пре свега, навођење што одреВенијих примера и подробнију анализу и меВународноправних и других извора, праксе па и досад изграВених теоријских ставова који се односе на њихову организацију и делатност. Због тога што су на тај начин поступили, најуспелије су написани одељак о нравном субјективитету меВународних организација, трећа и четврта глава о структури и одлукама меВународних организации а. Занимљиве су и пета и шеста глава о решавању спорова и променама у устројству и~