Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

733

ДИСКУСИ JA

више удара на последние него на саме узроке друштвено опасне делатности, но, наравно, делајући у датам случајевима репресивно, оно делује убудуће и превентивно. Нико, дакле, нема илузија у погледу могућности борбе противу криминала путем самога правосуђа али je, међутим, овде реч о третирању оних могућности које у том склону ипак постоје. Интерес грађана, па дакле и друштва у целини, за ову врсту криминалне делатности je несумњиво велики и све већи. Но, међутим, тај интерес свакако побуђује а и обавезује да се врпш преиспитивање не само казнене политике него штавише, бар по мом мишљењу, и законодавно-правне политике тј. питања квалификовања друштвено опасне делатности. Овде ће управо о томе бита говора.

II Квалификација овог кривичыог дела гласи: „Ко противноправноодузме туђе моторно возило у намери да га употреби за вожњу ...” Следује предвиЬена казна најмање три месеца затвора или строги затвор до пет година. Ако се може рећи да ову инкриминацију посматрамо историјскн, онда би се њено увођење у наш казнено-правни систем па и њено одговарајуће квалификовагье свакако тако историјски дало и разумети. у ранијим периодима нашег развоја, дакле, у време када није било нити много моторних возила, нити много њиховог одузимања и сл., могла се вероватно оправдавати квалификација да je било у питању „позајмљивање”, a касније тј. сада „одузимање” и сл. Ако би се проучавала одговарајућа судска пракса тога времена, вероватно je да би се то потврдило најчешће су обично млађи људи узимали возила да би се дуже или краће време возили и сл. Додуше већ и тада се, бар по мом мишљењу, могло поставити па се и поставляло питакье правног квалификовагьа овог кривичног дела, али би се оваква садржина његовог бића ипак унеколико могла оправдати као адекватна том времену, том стању па и таквим друштвеним потребама. Сада, у знатно измењеним околностима па и у околностима ко je се и даље све виде мењају, што je напред само узгред констатовано, понова се, и то сада са свом оштрином, поставља питање одрживости овакве правые квалификације. Овде je, дакле, у првом реду реч о питању правые квалификованости бића овога кривичног дела. Основни приговор који се у том правду, по мом мишљењу, може ставити, јесте управо у томе да je, найме, ово кривично дело неадекватно формулисано, да се у тој инкриминацији садрже такве логичке недоследности па рекао бих чак и апсурдн, који доводе у питање уопште смисао инкриминације. Посебно, пак, мислим да се мора ставити приговор у погледу потребног анализирања разлика или, пак, сличности овог кривичног дела од кривичног дела крађе.