Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

777

НЕОБЈАВЉЕНИ НАЦРТИ УСТАВА Y СРБИЈИ

Књаз ни Совет. Тако исто ни судови не могу се мешати у извршение ни законодавне ни законоизврпштељне власти". После низа уставних надрта донет je Устав од 1835. који представл>а завршни акт једног бурыог периода у развоју српске државе. У Сретењ ском уставу нашле су места неке одредбе из претходних нацрта али су унете и нове одредбе. После укидања Сретењског устава настављена je борба за уставни поредак која се завршила Милошевом абдикацијом 1839. године. У овом релативно кратком временском периоду од 1835 —1838. године, када je донет и други српски устав, било je неколико уставних предлога чији су аутори били или дипломатски представници Русије и Енглеске или Милошеви истомшнленици или, пак, они ко je je опозиција ангажовала да саставе нацрте устава којим би ограничили Милошеву власт. Неки од ових нацрта нису сачувани, али су добили интерпретацију у тадашњој мемоарској или другој политичко-правној литератури ( s ). Неки су објављени у целини или у фрагментами (Хаџићев пројекат уставног уређења и пројекат енглеског конзула Хоцеса) тако да у овом периоду у постојећој односно доступној архивској грађи нема нацрта који нису интерпретирани. Аоношегьем тзв. Турског устава од 1838. године није обустављена активност опозиције за промену оних одредаба Устава које су омогућавале кнезу да има још увек знатан утицај на Совјет односно Државни савет. Уставобранитељска трупа успела je да уставним законима допуни устав и још више ограничи кнеза као врховног органа власти. С друге стране, династија Обреновића и њихови приврженици били су дубоко незадовољни новим уставом. Кнез Милош je, на пример, у више махова наговештавао да по том Уставу не може владати. Једном приликом je, по причину његовог секретара Живановића, своје незадовољство донетим Уставом изразио следећим речима: „Ja сам вели сила којешта у животу видно: ал ову срамоту преживети не могу, да у историји остане да сам ja овакав устав примио, због чега ће joui и кривица на мене пасти, или да сам тако хтео или да нисам ствар разумевао”. ( 7 ) Незадовољство кнеза Милоша имало je дубоког основа јер Совјет по Уставу од 1838. године, иако равноправии у неким пословима са кнезом, у неким je имао одлучујућу улогу. У ствари, Совјет je по Уставу политичко-извршни и највиши управни орган а врпшо je надзор над радом управе и судства. У законодавству je имао предност у односу на кнеза, што указује да je Совјет као највиши политичко-извршни и законодавни орган власти стварно добио олигархијску власт. Овакав Устав који je предвидео оволику власт Совјета није одговарао ни Милошевом наследнику Михаилу па je логичан ньегов напор да промени одредбе Устава које су се односиле на Совјет. Међутим, он није успео да одговарајућом законском процедуром то учини, али je за време кратке своје владавине фактички одузео многа овлашћења од Совјета и на тај начин све више обезбеђивао своју аутократску владавину.

(8) Нил Попов, Србија и Русија Београд 1870; Бартоломео Куниберт, Српски устанак и права владавина Милоша Обрсновића 1804—1850, Београд 1901.

(?) Споменик СКА VI, 1890, 51.