Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

983

ПРИКАЗЫ

њеницама установлении на друга начин, данашњи читалац како правник тако и историчар у стању je да стекне верну слику једног сегмента друштвених и политичких прилика у Србији прве половине деветнаестог века, које су. се одразиле у законодавном раду чији je плод Законик из 1844. годхше. Анализом аутора подробно су обухваћени и каснији покушаји прераде Законика, који су уследили у другој половини деветнаестог века. На пројектовању Законика сарађивале су познате личности српског културног и професионалног живота, као што су Вук Караџић и Јован Хаџић. Вуков пројект, међутим, кнез Милош и одговарајућа скупштинска комисија нису усвојили, великим делом и зато што je Вук подвргао оштрој критици Милошеве апсолутистичке идеје и методе владавине. Творац усвојеног пројекта био je Хаџнћ, који je свој обимни рад обавио у складу ca кнежевим упутствима, али и са јасно израженом сопственом иницијативом, коју аутор посебно документује. Значај Законика огледао се и у томе што се он јавио и као законодавни кодекс којим je по први пут требало установити систем грађанскоправних односа једног друштва ко je je, разбијајући туђински феудални систем, кретало ка разбнјању и својих патријархалних установа и ка изградњи нових, капиталистичких односа. Y томе je, по мишљењу аутора, и посебан значај овог Законика за друштвени развитак Србије деветнаестог века, за њену законодавну историју и за развитак њене друштвене мисли уопште. Законик je иницирао и, касније, инспирисао једну веома обимну правку стручну литературу у Србији, и аутор констатује да je Законик имао пресудан значај за развитак и карактер српске правне кньижевности и, чак, правне мисли уопште у Србији. Прикупивши обимну граВу у вези са настанком, израдом и покушаје.м прераде Грађанског законика из 1844. године, аутор je успео да, у приказивању пресудне већине релевантних чшьеница, покаже како су за ову активност биле везане најистакнутије личности научне и културне мисли Србије тога времена Вук Караџић, Јован Хаџић, Никола Крстић и, посредно, Јован Ристић и Балтазар Богишић. Пошто je Вуков пројект наишао на негативан став кнеза Милоша из разлога о којима аутор говори на страницами своје книге, рад je био поверен Јовану Хаџићу, великим делом и зато што су веома оштре уставне борбе током 1835. године, а нарочито Милетина буна, натерале Милоша да схвати незадовољство најугледнијих људи Србије, старешина и народа, и да се приклони захтевима својих противника за што брже доношење устава и изградњу законодавних инструмената и аката у земли. Аутор подробно износи детаље од интереса који су у вези са прихватањем рада на пројекту Законика, а затим се концентрише на критици и изменами Законика, које су се одигравале у периоду између 1845. и 1872. године. Тај процес био je дуг, и у критици која je била како професионална тако и научна, доминирали су проблеми распаданьа задруга и патријархалне породице у Србији деветнаестог века. Посебно су при том анализирани и покушаји прераде Законика, којима je од 1872. године руководио еминентни правник и професор Велике школе у Београду Никола Крстић. Крстић je израдио и нови пројект од ИЗ чланова, али овај покушај није успео, jep je 1873. године било одлучено да се првобитни текст Законика, са свим до тада уведеним изменама и допунама, једноставно прештампа. Y деталшом и аналитичкохМ приказу свих наведених и других активности, историчар права може са сигурношћу да уочи утицај друштвене и политичке климе на изради самог Законика, што даје посебну вредност овоме раду. Рад je, иначе, обогаћен изношељем историјске грађе у којој су in extenso дата мишљења многих истакнутих судија-практичара онога времена о Законику. Поред тога, дат je у целини и текст нацрта др Николе Крстића.