Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

766

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

умањити за сва примања која оштећеник остварује по основу социјал ног осигурања” ( 2 ). Тако исто и у пресуди Гж 2373/63; „Првостепени суд досуђује тужитељу ренту у износу од 11.427 динар,почев од 14. октобра 1960, иако утврђује да je зарада тужитеља у 1960. годный износила сса 17.000 до 20.000 динара, те иако тужитељ прима од завод за социјално осигуранье у име инвалиднине износ од 16.573 динара. YtbpВена рента правилно je досуВена почев од 1. априла 1962. године, jep би од тада тужитељ зараВивао око 28.000 динара, али не и за раније вријеме, када je тужитељев приход од рада износио мање. Потребно je дакле точније испитати колико би тужитељ био зараВивао прије 1. априла 1962. да je остао у радном односу, jep .му се у име ренте може досудити само разлика измеВу те потенцијалне зараде и износа инвалиднине, а та разлика досада није утврБена. Према томе у вези са рейтом за период од 14. октобра 1960. до 1. априла 1962. чињенично стање није потпуно утврБено ( 3 ). На исто становиште наилазимо и у пресудама Окружног суда у Београду: „Тужиоцу je решењем Среског завода за содијално осигурање доделана инвалиднина у износу од 2.150 динара, рачунајући од 1. октобра 1961. године. Износ ове инвалиднине има се узети у обзир приликом утврБивања накнаде штете коју тужилац трпи, те стварна штета коју тужилац трпи у виду изгубљене зараде представља разлику измеВу износа од 26.000 динара, колико би тужилац зараВивао да није дошло до повреде и збира износа од садашње зараде у износу од 15.000 динара и инвалиднине коју тужилац прима. Па пошто тужилац на име инвалиднине прима 2.150 динара,, а на име зараде 15.000 динара, то су његова примања 17.150 динара, тако да фактичка штета коју тужилац трпи у виду изгубљене зараде износи 7.850 старих динара, па je суд туженика и обвезао да тужиоцу плаћа сваког месеца по 7.850 динара на име изгубљене зараде” ( 4 ). 4. Постоји једна друга серија пресуда, у ко ј има се инвалиднина одбија од накнаде досуБене по основу неимовинске штете у виду умањења животне активности и појачаних напора у раду и обичном животу. То су,

(2) Пресуда Врховног суда Хрвахске Гж. 1781/60, од 12. октобра 1960. год. Из архива Врховног суда Хрватске.

(з) Пресуда Врховног суда Хрватске Гж. 2373/ од 19. децембра 1963. године. Из архиве Врховног суда Хрватске.

(4) Пресуда Окружной суда у Београду П 1411/66 од 20. априла 1966. године. Из архиве Окружионг суда у Београду. Пор. пресуду Врховног суда Србије Гж 1477/68. од 14 јуна 1968. године, која je донетау једном другом случају: ~Окружни суд je закључио да тужилац има право на накнаду због изгубљене професионалне радне способности, која се састоји у разлици измеВу остварене инвалидске пензијеса инвалидннном и лнчног дохотка који би тужилац остваривао као квалификовани електри чарски радник код других предузећа код којих постојн сродност посла са послом на коме je тужилац радио у моменту настале несреће на послу, па je на основу просека личних доходака код више предузећа досудио тужкоцу ренту наведену у изреци првостепене пресуде" (из архиве Врховног суда Србије). Врховни суд Србије не слаже се са начином на који je Окружни суд утврдио лични доходак који би оштоћеник остваривао да није повређен, али ништа не говори о ставу нижестспеног суда по коме накнада треба да буде равна разлици измеВу остварене инвалидске пензије са ннвалидннном и личиог дохотка који би тужилац. остваривао.