Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

СИСТЕМ УСТАНОВИ ЈЕДНОГ НАСЛЕДНИКА

31

имали право сви наследници или само неки од њих и, уколико би било прнхваћено ово друго, који би критеријум могао да се прихвати као погодан. На другом месту намеће се питање да ли отпремнину увести као обавезну категорију или не. Y хипотези потврдног одговора треба рачунати са два симултана интереса који у начелу не само да немају ништа заједничко већ су по правилу посве супротни. Ако, илустрације ради, узмемо пример који je базиран на следећим пропозицијама: иза оставиоца су остала два првостепена потомка, бруто вредност земљишта износи осамдесет хиљада динара, а пасива десет хиљада динара, онда je интерес де сцендента који непокретност преузима да нето вредност ове буде што ниже одређена и да не сме бита изнад нивоа који би угрозио рентабилитет, а тиме и економску егзистенцију поседа, с једне стране, и да исплата отпрсмнине буде извршена у деловима, с друге стране. Напротив, интерес другог деспендента био би да односна вредност буде одређена у висини прометне вредности чисте активе која би му, при реалној подели, припала и да иста одједаред буде исплаћена. Кад би отпремнина била једнака вредности стварног дела наследника степена и квалитета сродства који има прималад отпремнине (у нашем примеру тридесет хшьада динара), питанье je колико би се то слагало са суштином установе једног наследника и могућношћу економског одржања наследног поседа. Ако би, пак, она била сувише ниска, њена би једностраност рељефно дошла до изражаја и у низу случајева изазвала више неповољних последица међу којима и недовољну материјалну основу потребну за почетак самосталног живљења. осталих припадника истог наследног реда. Претерано повлашћивање преузимачу поседа, било да се оно врши на описани начин било на основу висине вредности приноса земљшпта или у неком другом облику, не би, дакле, имало уза се довољно ваљаних разлога. Опречност интереса наследника пољопривредног земљишта и сродника који добија накнаду остала би нетакнута и у случају кад би и један и други, сразмерно вредности дела који му je припао, одговарали за оставиочеве дугове настале поводом прибавЛэаиа и обделавања пољопривредиог земл>ишта. У оквиру скупине лица која би имала право на отпремнину, моглеби се увести две категорије: она чија би накнада била приближна вредности реалног дела који би сваком појединду припао по општим правилима наслеђивања и она чија би накнада била знатно испод вредности реалног дела који би сваком поједикцу припао у хипотези непостојања установе једног наследника. У прву би, ad exemplum, спадали наследници који су трајно и потпуно неспособни за привређивање и сукцесори пољопривреднихщ који су стално радили па односном земљшпту. У другу би спадали неки друга наследници, при чему би висина накнаде била зависни, перед осталог, од материјалне ситуираности примаоца и даваоца отпремнине, од њихових личних способности и других компонента које сачињавају њихову ситуацију, од величине, места и квалитета пољопривредног земљишта и слично. Друго je, пак, питање колико би се езе то слагало са диљем установе из наслова рада. 5. За парентеларно-линеарни систем характеристична je подела наследника на скупине (парентеле, наследии колена) које су поређане по начелу хијерархијске лествице. Припадници наредне скуггане не могу бита: