Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ПРАВНИ ПРОБЛЕМЫ ТРАНСПЛАНТАЦИЈЕ ДЕЛОВА ЧОВЕЧЈЕГ ТЕЛА

43

2. Проблем дефинисања смрти и тренутка њеног наступала Када се о проблему смрти говори као о чшьеници чије наступање дозвољава коришћење делова тела умрлог за трансплантацију, онда треба напоменути да ce овај проблем сукобљава са многобројним моралним и религијским схватањнма о томе да ли je дозвољена повреда леша. Y вези с тим, истиче се да се поштовање умрлих састоји првенствено у интимном осећању поштовања према успоменн умрлог и да то осећање подразумева у себи неповредивост леша ( 9 ). Поштовање се указује лешу jep се тиме поштује успомена на умрлог, па je неспојив став непоштовања леша са осећањем поштовања према успоменн на умрлог. Ако се поштује једно од њих, немогуће je непризнавање поштовања другог. Осећај поштовања према лешу, који je настао из једне вековне траднције, материјално ce остварује y његовој неповредивости. Разматрања о поштовању успомене на умрлог превазилази границе моралннх и религијских захвата и мора се посматрати у складу са општим стањем друштвених односа. Y таквој ситуацији, може се прихватити као оправдан један други став, по коме, у начелу, не може да буде приговора могућности да када je нечија смрт нескрнвљено наступила, та смрт не буде истовремено и могућност продужења живота. Штавише, таква ситуација се може сматрати управо као испол>аван>е виших моралних схватања ( 10 ). Аругим речима, иако се неки део тела, умрлог лица може искористити за побољшање здравља неког другог лица, онда одиста такву могућноет не треба спречитн, тим пре што потреда леша у оваквнм случајевима не значи и повреду достојанства личности која je некада постојала, поготову не, ако je и она то изричито захтевала. Тачно je да се осећање поштовања према лепту, који je настао из једне вековне традиције, материјално остварује у његовој неповредивости, али, та чињеница управо укае на околност да се поштовање успомене умрлог не остварује само и једино неповредивошћу леша као материјалног трата једне личности, нити се наноси увреда тој успоменн само повредом леша. Због тога, треба обезбедити пуно поштовање успомене умрлог, али у исто време имати у виду да оштећење леша, као један вид повреде успомене на личност умрлог, постаје беспредметно ако оно истовремено значи спасење живота као вредности којој се у друштву даје значај, испред свих осталих вредности. Ако се с тог становишта посматра ото питање, неизбежан je закључак да узимање делова тела са умрлих лица у циљу трансплантације не вређа осећање поштовања умрлог лица и као такво не би могло да буде препрека за пружање помоћи онима којима je таква помоћ неопходна. Ако се усвоји закључак до кога се дошло, онда се тек дубље улази у сагледавање проблематике смрти. Како je веома лепо и сликовито речено, вечна дилема - бити ил' не бита коју медицина мора да реши, тиче се два циља достојна дивљења: с једне стране, напретка медицинске науке и продужења живота за које je читаво човечанство страсно заин

(9) R. Dierkeas, Les droits sur le corps et la cadavre de l'homme, Paris’, 1966, erp. 146. (to) A. Гамс, op. cit. erp. 33.