Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

46

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

немо пред појавама у друштву које су све внше присутне и с којима се, из дана у дан, све више среће. Избегавање доиошења законске дефиниције смрти и мерила за утврБивање момента вьеног наступања није последица само бојазни да би се тиме угрозио развој медицннске науке већ и чшьеница да joui увек нису изграВени потпуни и сигурни критеријуми, односно услови под којима се основано може констатовати да je наступила смрт у смислу потребе и захтева трансплантације делова човечијег тела. Међутим, овакво стање управо оправдана став италијанског законодавства које прихвата решење законског одређивања смрти, али истовремено и неопходност периодичног оцењивања постојећих критеријума и могућност, боље речено нужност, њиховог мењања у складу са новим достигнућима медицинске науке. Изнети став најадекватније решава постојеће дилеме и расправе о потреби, или погрешности, законског дефинисања смрти. Супротни став би можда значио широко отварање врата развоју медшщнске науке, али би истовремено могао да доведе до нерешивих правних проблема и до погрепшо датог овлашћења лекару по коме би он одлучивао о животу и смрти својих пацијената, овлашћења које би лекар, на првом месту, одбио да прихвати. Аругим речима, пропуштање законодавца да регулише ова питања, створило би могућност злоупотребе од стране лекара што, самим тим, значи изложити опасности живот пацијената, а, с друге стране, представљало би и за лекара опасност од позивања на одговорност у случајевима када je сам одлучивао. Тако се законско регулисање проблема смрти појавл>ује као средство заштите падијената и истовремено као важан услов за несметан рад лекара који су се у новонасталој ситуацнји, без имало своје кривице, или, у одређеном обрту, што овом питању даје известан тон парадоксалности, својом заслугой, нашли у положају да због нерегулисаног законског статуса своје делатности изложе себе опасности због обављања посла који je сам по себи руковођен хуманим циљевима и представља неопходни услов безбрнжног живота сваког савременог друштва и појединца у њему. Решењем какво je усвојено у италијанском законодавству, не само да je избегнуто „замрзавање” медицинских појава њиховим сврставањем у границе законских оквира већ je постигнута толико нужна сарадња права и медицине у којој право постаје не кочница, већ помоћ медицинској иауци у решавању конкретних проблема са којима се она среће у својој свакодневној пракси и подстрек за њен даљи развој, а медицинска наука сарадник. правној науци, односно законодавству, у налажењу и доношењу адекватнијих решења у настојању да се друштвени живот на овом плану задовољавајући регулише. 3. Специјализација особља које вриш трансплантацију делова човечијег тела Y излагањима која су претходила, било je доста речи о питан.у ко може бити давалац неког дела тела у циљу трансплантације. Ништа мање важно од овога јесте и питање примаоца датог дела тела. Наиме, аме-