Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ПРАВЫЙ ПРОБЛЕМИ ТРАНСПЛАНХАЦИЈЕ ДЕЛОВА ЧОВЕЧЈЕГ ТЕЛА

пред судом. АРУ I ™ I речима, утврђивање смрти одувек je било и остаје медицинска прерогатива и одговорност ( 16 ). Ако се мало ближе размотре мотиви оваквог става, онда се они своде на бојазан да би уношење дефиниције смрти и условЗ неопходних за утврђивање момента њеног наступања могло да угрози будуВност медицинске науке, с обзиром да je смрт медицински феномен, па би се његовнм законским дефинисањем зауставила даља истраживања медицинске науке на плану проналажења нових и сигурнијих критеријума за разграннчење живота и смрти. По другом мишљењу, утврВивање момента наступања смрти, није -само физиолошка чшьеница, него je, пре свега, у плавном смислу правка чињеница значајна са многих правних аспеката ( I 7). Овај став je најдо■следније прихваВен и практично спроведен у италијанском законодавству које садржи тачно одре Вене критеријуме за утврБивање наступања момента смрти, с тим што предвиВа да ће се усвојени критеријуми оцењивати сваке године, у складу са достигнућима медицинске науке ( 18 ). По треВем мишљењу, моменат чијим се наступагьем може узети са тела неки његов део, треба да буде одреБен од стране лекара. Исто тако, меВутим, тај моменат мора бити детаљно предвиВен у закону ( 19 ). Овај став заступљен je у законодавству Чехословачке, које предвиВа да начин утврВивања смрти припада лекару, а улога законодаоца се састоји само у прописивању правили ко ja Ве гарантовати да je то утврВивање сагласно достигнуВима науке (^ 0 ). Исто тако, ово мишљење све више долази до изражаја у законодавнсј теорије Француске ( 21 ), Белгије и неких других земаља. Извесно je да je смрт медицински феномен. МеВутим, то je у исто време и чшьеница ко ja може имати различите последице, зависно од узрока и услова који су je проузроковали, односно доприне/Ш њеном наступању. Као што je смрт проблем етике и филозофије i 2 2) што се ине доводи у сумњу, а исто тако проблем и религије, и као што све те обла-сти садрже извесне норме, писане и неписане, ко je се односе на смрт и последице њеног наступања, само по себи je разумљиво да и правке норме морају регулисати одре Вене правые аспекте. Законодавство не сме остати

(le) S. A. Strauss, The new législation on tissue and organ transplantation, S. A. Medi■cal Journal, јули, 1970, стр. 2.

(i?) E. Eula, Il trapianto del cuore nella situazione normativa itallana vigcnte, Rivista penale, бр. 1, 1968, стр. 710.

(18) Министарски декрет од 11. VIII. 1969.

(10) И. И. Горелик Правовуе аспекта трансплантации органов и тканей, Советское государство и право, бр. 9, 1968, стр. 93.

(20) Закон бр. 47—1966. (чл. 8, став 2).

(21) Интересантан je став који заступа Р. Coste-Floret, расправљајући о проблему налажења сигурнијих критеријума за дефинисање смрти, он каже: „То je разлог због кога законска дефиниција момента смрти, која никада није постојала у нашем праву, упркос штети коју овакво стање може изазвати, још увек не постоји. МеВутим, изгледа да законодавац мора интервенисати". Вид. La gréffe du coeur devant la morale et devant le droit. Revue de science criminelle et de droit pénal compare, 6p. 4, 1969, стр. 799.

(22) За разлику од правне проблематике смрти која се односи првенствено на констатовање смрти, етика и филозофија се баве првенствено дефинисатьем смрти. Вид. С. Gérai, La mort et les transplantations des organes, реферат на VIII конгресу Међународне академије за судску и социјалну медицину, Опатија 1970.