Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

58

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

родице и стар их луди у савременом друштву постоје најмане две научне хипотезе: 1° Породица je још увек најчешћи оквир у коме живе и умиру стари људи, а то значи, да они нису напуштени и оставлени да своје па следне дане проведу у усамљености, одбачетш од породице и друштва; 2° Нуклеарна породица je одбацила своје старе чланове и они дотрајавају своје последне дане у изолацији, усамљени и огорчени. Друго схватање било je доминантно у светској социолошкој и героитолошкој теорији до педесетих година овог века. Под утицајем Малиновског, Барџеса, Мардока и нарочито Парсонса, створена je теорија о нуклеарној, двогенерацијској породици индустријског друштва, која представла доминантни модел савремене породице и у којој нема места за дале сроднике, па ни за старије генерације. Породица je сведена на родителе и малолетку односно за самостални живот још неоспособлену децу. Када деца одрасту, и она напуштају породицу, тако да се тзв. „родителска породила” гаси и своди у почетку на усамлене родителе, a касније само на једног преживелог родитела, најчешће жену, која остаје и умире сама. Према томе, у односу на нуклеарну породицу, сви остали сродници изван овог микро-нуклеуса, остају на периферији породице и сачинавају тзв. „другостепене зоне” ca којима су везе релативно слабе и временом готово престају. Y будућности ће и ове везе сасвим престати. Заклучак je песимистички: будућност није ни мало наклонена старим лудима. Y нашој литератури ово схватање заступа М. Жпвковић. Он каже: „Тако закон еволуције доводи до тога да je савремена породица данас остала само оквир човековог рађања, али не и његове смрти. Чак не и оквир његовог последњег битисана”. Због тога, према М. Живковићу, човек свој последњи период живота и одлазак из нега дожгшлава као усамленик. То нарочито вреди за жену, jep je нен жнвотни век дужи од животног века мушкарца. Због тога, „цинично делује сазнане да управо жене носиоци живота врсте, буду жртве друштва чији континуитет одржавају”. И дале; „Када се старост човекова ... своди на усамленост, некадашну улогу породице нико не преузима на себе, друштво се понаша као незаинтересовани посматрач, стари луди остају препуштени сами себи. А управо друштво je једини крнвац за незавидну ситуацију старости. Чак, оно je j едино и способно да се јави као наследник ове раније чисто породичне функцпје” С 1 ). Сличан став о томе заузима и Ружа Фирст-Дилић: „Y породили данашњице односи генерација битно су различити од оних у породили јучерашнице. Везе између генерашгја слабе, млади су све више заокуплени животом, радом и вриједностима изван породице и родителску генераimjy неријетко осећају као „терет”. Томе доприноси и чиненица да сувремена породхща у ове мањој мјери може обавлати своју функцију збрн навана родителске генерацнје у оквиру саме породичне групе. Тако се, старост јавла као проблем генерацнја, који више није брша само поједйнаца него je то социјални и економски проблем читаве заједшше” (А.

(1) М. Жшзковић, Основне карактеристпке градске старе non\4vamije релевантне за дал>и развој соцнјалне политике, докторска дпсертадија, Београд, 1972, стр. 106—107.