Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

63

ПОЛОЖАТ СТАРИХ ЉУДИ ¥ ПОРОДИЦИ

дужилн младост, нису му обезбедили услове за личну срећу и удобну старост. Није толико страх од смрти, о коме пише Расел, примарни проблем старости, већ страх од живота, од бедног краја са којим човек мора да оконча свој овоземаљски живот. г) Демографско старење свих индустријских земаља захтева радикалну преоријентацију и преиспитивање свих елемената социјалне, економске, едукационе и зравствене политике. Треба дати одговор и наћи решење за питање: какво je место стара популације (градске и сеоске) у укупној друштвеној (материјалној, биолошгсој и духовно]) репродукцией становништва? Одговор не треба да садржи само хуманистичке захтеве, вей и чисто практична, рационалне. Y старим људима сконцентрисана je: огромна неискоришћена снага искуства, животне мудрости, па и стечених знања и све се то може искорнстити у корист друштвеног прогреса. Тиме би било решено и једно од најтежих питања старости, а то je проблем социјалне изолације старих, њиховог дезангажовања, осећања усамљености и напуштености. Друштвена активност старих генерација, ако би била исправно усмерена, могла би решити и ово најосетљивије питање и учинила би старост лепшом и садржајнијом. Заиста, усамљеност и дезангажованост, од чега пати велики број старих, последица je неактивности и досаде, која испуњава последње дане страхом од смрти и размишл>ањима о промашености живота. д) Положа ј старих погоршан je и због преображаја савремене индустријске породице. Њихова содијална изоладија све више се допуњује њиховом породичном изолацијом. Као што смо видели, индустријска породила тежи да се структурно и садржински атомизује и да се реорганизује око врло уског породичног језгра које сачињавају родитељи и њихова малолетна деда. Ова структурна дезинтеграција очигледна je и у Југославији, што се може видети и из приказа просечног броја лица на једно домаћинство за Југославију у годинама полиса становништва: 1921. 1931. социјалистичким републикама за 1971. годину показују врло различите ступњеве у процесима структурне дезинтеграције породице: БиХ Црна Гора Србија (укупно) Косово ( 14 ). Према томе, сужавање самог породичног нуклеуса евидентно води и ка породичној изолацији старих и они остају све чешће ван „нуклеарне” породице. Ова очигледна чињеница била je непосредни повод за тврђење да породица дефинитивно и неопозиво одбацује своје старе чланове и да они остају сасвим изван породице када њихова деда заснују своју нову породицу. Међутим, остало je још увек нерешено питање: да ли и у којој мери crpyicrypna атомизација породице неминовно одмах води и ка садржинској емоционалној атомизацији, тј. ка потпуној индивидуализацији мале породице. Другим речима, да ли ови законити процеси доводе и до прекидања свих веза између генерација, или још увек остају значајни

(а) Податке према попису становништва за 1971. годину припремиле Босиљка Пилепић и Љиљана Тацовић.