Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

ској, САД И В. Британији, а у око 28% случајева од 2—7 дана, док само у око 7% случајева између 30 дана и 1 године. Још je повољнија ситуација када родител живи сам, јер ce контакти (свакодневни) са њим повећавају за неколико процената ј 22 ). б) Интензитет интеракција (учесталост контакта) мери се на више начина. Најважнијн облици интеракдије јесу непосредни личнн сусрети (посете, виБења и сл.). Поред њих, неки научници мере интеракције и бројем упућених писама и бројем телефонских разговора. Лични сусрети могу бити: дневни, недељни, месечни и нередовни, спорадични. Они могу бити такође у виду заједничких излета, заједничког коришћења годишшег одмора итд. Телефонски разговори могу бити сличног интензитета као и лични сусрети, нарочито ако су родители и деда географски удаљени. Контакти путем писама могу се исто тако мерити њиховом учесталошћу. Лични контакти и њихова учесталост могу се прецизније видети из података за пет наведених земала. Родитељ односно родители који живе одвојено од своје деце, видели су бар једно дете: а) истог или претходног дана; Аанска Југославија 30%, САД Данска вија САД Данска —2%, В. Британија —3%, САД —3%, Полска —4%, Југославија —4% С 23 ). Као што се види, лични контакти су у свим землама доста интензивни и готово да нема разлика међу землама сем делимично Полске у погледу свакодневних виђења родитела и деце, где je бројност нешто већа. Немамо података из ових пет земала за остале облике интеракција (телефонски разговори, писма и сл.) и вероватио je да би разлике овде биле веће између земала у зависности од степена урбанизације, писмености, опште културе и слично. Према подацима само за Југославију, на основу истраживања Института за социјалну политику у Београду (Остарели у Југославији, книга I, Београд, 1970. табела 4/16), врло je мали степей међугенерацијске интеракције путем писама. Сличан je случај и у погледу писања пријателима и осталим сродницима. Међутим, значајне су разлике у том погледу између села и града. Ево неколико података о одговорима на питање да ли пишу писма. Стари луди са села не пишу, јер не могу у 63%, а у граду у 32%. Не пишу јер немају коме: село 11%, град 10%. Не желе да пишу: село 5%, град 6%. Само 21% пишу стари у селу, а 52% у граду. Укупно 30%. Занимливе су разлике према полу у категорији оних који не могу да пишу: село мушки 49%, женски 74%; град: мушки 22%, женски 40% ( 24 ). в) Економска мећузависност огледа се у степену међусобне помоћи у оквиру „пропшрене” породице. Према облику она може бити:

(22) Видети табеле Института за соцнјалну политику, VII—IO, VII—I4, VII—I3, VII—9.

(23) Институт за социјалну политику, VII—IO.

(24) Институт за социјалну политику. Остарели у Југославији, кљига I, 4/16.