Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

79

ПОЛОЖАЈ СТАРИХ ЉУДИ Y ПОРОДИЦИ

гштање емоционалне сигурности јер није сигурно да ће било каква социјална инсхитуција бнти успешна замена за породицу. Домови за старе, интернати, пансиони за (имућне) пензионере, клубови и слично, могу само у мањој мери заменит „еликсир” породичног живота, топлину и љубав коју породила пружа. Зато je можда један од озбиљних задатака науке и. политике да пронаБу решење за старе људе не само за њихове економске и социјалне, већ и за њихове емоционалне проблеме. Y том погледу праву драму доживљава један део нашег старог сеоског становншптва који много теже емоционално доживљава нагло „бекство” њнхове деде у градове и опустела домаћинства. „Бег” са села je масовна појава и пред нашим очима свакодневно и врло интензивно се одвија права „сеоба” руралног стаыовништва у урбана подручја. Негативна страна ове миграције јесте што село напушта омладина и уопште млаВи људи. Читава села су због тога опустела и у њима могу да се сретну само стари људи. То доводи до непожел>не појаве: сенилизације пољопривредника. Дефинитивни подаци према попису становништва из 1971. године о старосној структури сеоског становништва још увек нису обраВени, те стога није познат садашњи квантитативни обим ове појаве. МеВутим, већ подаци из ранијих година су довољно алармантни. Према резултатима пописа пољопривреде из 1960. године, регистровано je 67.223 домаћинства у Југославији без активних чланова (без радне снаге), што чини 2,6% од укупног броја индивидуалних пољопривредних домаћинстава. То су у ствари „старачка домаћинсша”. Њихов број je различит y noj единим подручјима. Релативно највише старачких домаћинстава има у Црној Гори (5,3%). Овде je такоВе велики проценат домаћинстава без пољопривредне радне снаге (10,2%). Војводина има највећи проценат домаћинстава без полюпривредне радне снаге (14,0%), што указу)е на интензивно запошљавање ван полюпривреде уз остајање ыа газдинству. Због тога je у Војводнни број старачких домаћинстава релативно мали (4,3%). Висок je проценат домаћинстава без подопривредне радне снаге и у Босни и Херцеговини (10,2%), док je број пољопривредних домаћинстава без икакве радне снаге (старачка) релативно низак (2,2%). МеВутим, деаграризација села je само прей корак ка напуштању села. То шжазује и анкетно истраживање у 1963. које je организовао Пољопривредни факултет у Земуну на територији ужег подручја Србије и Славоније, којим je установљено да се броЈ старачких домаћинстава повећава. Од укупног броја домаћинстава у првом житородном рејону (Војводина и Словенија), 31% домаћинстава без омладине. Она je, найме, завршила разне школе и напустила газдинство и села. Даљих 47% од укупног броја домаћинстава има омладину на газдинству, али je школује и не жели да задржи наследника на газдинству. Само 22% домаћинстава задржава наследника који ће наставити да води индустријско газдинство. Y ужем подручју Србије домаћинства без омладине чине 18% од укупног броја домаћинстава, а на Косову око 9%. Постоје врло озбиљне индикације да су ови процент данас много' већи и да je број „старачких домаћинстава” на селу добио огромне размере. Тако на пример Ружа Фирст-Дилић тврди да број „старачких домаћинстава” само у Хрватској данас премаша број из 1960. године за целу Југославију (преко 67.000), Томе je у велико) мери допринела и миграција