Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

245

ТЕОРИЈА О ИЗВОРИМА ОБЛИГАЦИЈА

За разлику од схватања према којем квазиуговор и квазиделикт представљају изворе облигација, известан број аутора, поричући значај и потребу постојања ових извора, истиче закон као посредни извор свих облигадија односно као непосредни извор извесних облигација. Једна чшьеница или скуп чшьеница, према овом схватању, не може ce уврстити у изворе облигација без законског предвиВања и регулисања, тако да ce закон јавл>а као посредни извор сваке облигације. Узалуд ће ce неко позивати на извесну чињеницу саму за себе, јер она, уколико није законом предвиђена, не ствара ни права ни обавезе ( ,5 ). Али, према овом схватаньу, закон није увек само посреднн извор облигација, као што je то случај ca уговором, проузроковањем штете или неоснованим обогаћењем, већ je, у известим случајевима, непосредни извор. Тако, настанак облигација некада je везан непосредно за законско нареВење (нпр. обавеза издржавања одреВених сродника или брачног друга), због чета ове облигације треба називати законским облигацијама. Оне, за разлику од других облигација, имају свој најближи заједиички именитељ непосредно у закону? и то заједничко обележје довољно je да их сврста у посебну трупу облигадија ( 16 ). Схватање о постојању законских облигација односно схватање да се закон у једном случају јавља као посредни, а у другом као непосредни извор облигација, чини се, не може бити успешно брањено. Ако облигације настају из чињеница које су према нормама објективнот права подобие да створе облигацију, оида то важи за све изворе, без обзира на карактер појединих чшьеница. Када се каже да облигација има за извор уговор или деликт, то значи да у практичном животу треба да се стекне чињеница сагласности воља или проузроковања штете за коју закон везује настанак одговарајућих права и обавеза. Облигације извиру из тих чшьеница, али на основу закона којим су обухваћени сви изворн, јер нема настанка права и обавеза без закона нити има настанка права и обавеза на основу закона, а без присуства одређених чшьеница. Већ je речено да je ту у питању једна симбиоза правног и чињеничног стања, према којој се извори облигација дефинишу као правке чињенице из којих извиру облигације. Ако се, дакле, одреБене чињенице из којих извиру облигације истакну у први план, онда се може рећи да je закон посредни извор облигација, али само у смислу да он даје правку снагу одређеном чшьеничном стању. То значи, да се не може рећи како je закон непосредни извор облигација, јер би то значило да извесне облигације настају ex lege без присуства потребних чшьеница. Отуда, и „законске облигације” извиру из одреВенпх чигьеиица, а на основу закона, као што je то случај и са осталим - изворима. Зашто би се нпр. чшьеница проузроковагьа штете сматрала засебним нзвором, а не и чињеница издржавања блнеког сродника? Y оба случаја облигација извире из одреВених чињеница којима закон пружа правку снагу. Када се, дакле, зна да облигација не може настати без присуства одреВених чињеница, онда се не може рећи да je закон у једном случају посредни, а у другом случају

( 15 ) Laurent: Principes de droit civil français, t. XX, Paris, 1878, No 309.

(io) Константпновић: наведено дело, стр. 198; Борђевић: Проблем еквивалентности у облигацноном праву, Бсоград, 1958, стр. 92.