Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

244

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

од стране француског Грађанског законика, успела je да окупи известан број аутора прошлог и нашег века, који су, са више њ\и мање спремности исполнили своју наклоност гфема овој древној подели. Међу њима, један број похпуно прихвата ову поделу, додајући још и закон као извор облигација ( 9 ), док други аутори у суштини то исто чине употребљавајући само друге изразе или додајући још неке нове изразе. За њих, извори облигација јесу: забрањени акти (деликт, квазиделикт) и дозвољени акти (уговор, квазиутовор) ( 10 ); правки послови (уговор и једнострана изјава воље), забрањени акти (деликт, кзазиделикт), обогаћење без основа и закон ( u ); уговор, воља дужника (деликт и квазиделикт), вода повериоца (квазиуговор) и закон (закоиске облигације) односно уп> вор, једнострана изјава воде, забрањен акт (деликт и квазиделикт), квазиуговор и социјални интерес (обавеза издржавања) ( 12 ). Као што се види, ови аутори, поред других извора облигација, углавном прихватају и квазиуговоре и квазиделикте, али без њиховог ближег одређења. По једнима, за уговор и деликт карактеристична je намера, док су квазиуговори и квазиделикт извори облигација који наста ј у без намере, мада има облигација (незвано вршење туђих послова, обавеза издржавања) које се не могу сврстатн у постојеће четири трупе извора ( 13 ). По другима, квазиуговор подразумева једнострану изјаву воље предузету са намером да се облигација створи (незвано вршенье туВих послова, обећање награде, издавање хартија од вредности на доиосиоца) односно дозвољен једностран поступай који може да створи облита диј у (исплата недугованог). По трећима, квазиуговор обухвата само незвано вршење туђих послова и исплату недугованог ( 14 ). Све ово указује на потпуно неслагагье аутора у погледу појма квазиуговора и квазиделгпста, тако да се не може са сигурношћу рећи шта би они требало да представљају на плану извора облигација. Може се само рећн, да ови појмови, преузети из Јустинијановог права, и поред напора извесних аутора да их објасне и прихвате, тешко могу наћи места у савременом праву, не само због своје неодрећености већ, пре свега, због своје некориспости. Када савремено право познаје једнострану изјаву воде, неосковано обогаћење, незвано вршење туђих послова, и др. као посебне изворе облигадија, не види се оправдан разлог да се ови извори обухватају оквиром једног неодреВеног појма као што je квазиуговор. Исто се може рећи и за квазиделикт, чији појам, уколико се уопште може одреднти, постаје беспредметан у присуству правила да je свако лице дужно да накнади штету коју je другоме проузроковало неком својом радњом или пропуштањем, као и других правила савременог права у материји проузроковања штете.

(в) Gaudemet: Théorie générale des obligations, Paris, 1965, стр. 19; Beudant: Cours de droit civil français. Les contrats et les obligations, Paris, 1906, стр. 7.

(to) Carbonnier: Théorie des obligations, Paris, 1963, стр. 62.

(и) Josserand: Cours de droit civil positif français, t. 11, Paris, 1939. No 9—12.

(12) Demogue: De la classification des sources des obligations, Mélanges Chironi, t. I, 1915, erp. 107; Traité des obligations en général, Paris, 1923, t. I, стр. 42.

(13) Carbonnier: ibidem.

(и) Константиновић: наведено дело, стр. 15.