Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

14

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

ннвоу републике, биће много више. Основ њиховог стварања, самоуправно споразумевање, претходни друштвени договори, постојање закона, различитости, већи или мањи број, децентрализација посхојеће структуре, све je то сигурно ствар праксе одређених сектора. МеВутим, мислим да lie интересне заједнице као институције, по природи нашег система скупљања средстава, бити далеко више везане за закон републике, а ако je то тако, онда прилази и регулисање треба да буду у уставу републике далеко подробније разрађени него што je то случај у уставу федерације, а не да се скоро од речи до речи врши преписивање. Ако je реч о надлежности републике у поједпним областима, мислим да je потребно даље прецизирање и јасноћа, можда и због тога што je дошло до извесних измена у погледу надлежности федерације, па због тога, кад je реч о надлежности републике, нема се јасна слика. Узмите питање облигација и облигационих одыоса, питање сукоба закона, и низ ствари у којима постоји несагласност између онога што je речено у савезном Уставу и онога што je речено у Уставу републике. Мислим да постоји низ таквнх решења која би требало објасиити кад je реч о надлежности републике упоре Вене са надлежношћу федерације, посебно у погледу нормативне деланности. Хтео бих овде исто тако да укажем на једну ствар која се тиче неких институција које ће имати великог значаја управо за обезбеВење ј единства тржишта и ј единства привредног система Југославнје, напомињем и ј единства привредног система Југославије, иако поглавле у Уставу Србије говори о јединству тржишта југословенског, а треба му додати и ово друто, јер говори се управо и о овом другом. То je питање самоуправног аутономног права, односно самоуправних споразума и друштвених договора. О карактеру ових институција, о законским текстовима који Be имати да регулишу ове институцнје, мислим да велике пропусте чини и савезнн Устав, а републички Устав утолико више пропушта што овим питањима не посвећује више пажње. Јер, уколико су у питању самоуправни споразуми који имају карактер општег акта, вероватно они као такви треба да буду регулисани што je више републичким Уставом, у оној мери колико уопште треба да буду регулисани. Уколико су у питању самоуправни споразуми који имају карактер уговора и под претпоставком да су у питању имовинско-облигациони уговори а не статутарнога и статусног карактера, као што je уговор о заснивању основне организације или о међусобним односима луди у оквиру радне организације, онда су они вероватно предмет регулисања будућег облшационог законика или граВанског законика. Мислим да су нејасноће у овом погледу врло велике и кад се постави гагтање надлежности, тј. ко би имао да регулише одређене по квалитету и квалификации различите могуће облике под различитим називима самоуправних споразума, тако да je у том погледу Устав републике пропустио да нам да извесна прецизирања која би више гьему одговаоала него што je то случај у погледу Устава Југославије. Ja се не бих овде задржавао на овом значајном, и врло значајном за наш правки систем проширегьу тзв. екстернога самоуправног аутономног права, управо код ииституиије самоуправних споразума, који ће опет бити по сво.м квалитету једним делом предмет на микро плану аутономног самоуправ-