Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

154

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

индивидуалне кривичне одговорности: „Деца и сродници не одговарају за преступке својих родитеља и сродника; уопште само онај полицајној власти одговара, који je што скривио или у криницу участвовао”. Занимљиво je да je 1850. г. донето и Решење о истребљењу хајдука и њихових јатака у Ужичком Окружију ( 13 ). Тач. 6. Решења одређује да се „куће, тј. фамилије куће хајдука и јатака” ( 14 ), без обзира да ли имају или не непокретних добара, далеко од границе Србије у унутрашњост Србије удаљавају”. Овај пропис би ce могао схватити као специјалнији у односу на поменути ошптији (из 1840. г.), па га je, отуд по начелу lex specialis derogat legi generali, у ово посебној материји дерогирао. Смисао овог изузетка je био у томе да се пооштри одговорност за изузетно тешка кривична дела, као што je, пре света, било хајдуковање. Остаци колективне одговорности за учињено кривично дело, меВутим, у пракси су били join прилично засгупљени. Они су се манифестовали у два правда: у још увек присутној одговорности породице, па и села, за хајдуковање неког или неких њихових чланова ( 15 ), и, са друге стране, у остацима крвне освете. Сем тога, све до 1832. г, je постојала казна глобе, о којој се срећу и извесни прописи ( 16 ). Крена освета, поред тога што већ својим присуством доказује постојање схватања о колективној одговорности за учињено кривично дело (што je заправо вид објективне одговорности), доказује join нетто; чињеницу да се представа о кривичној одговорности још увек делимично заснивала на приватноправном, а не јавноправном схватању кривичноправног односа. Само, пак, постојање крвне освете и, на основу тога, приватноправног схватања кривичне одговорности, у овом раздоб.ъу се може доказати на два начина: директним и Iшдиректним. Директно се постојање крвне освете доказује самим документима који нас недвосмислено обавештавају о присутности ове појаве ( 17 ). Посредно се она доказује неким судским предметима из овог времена, найме, појавом да je понекад оптужени, па чак и осуђенн, ослобаЬан кривичне одговорности ако му je оштеЬена страна опростила кривично дело ( 1S ). Овај доказ je тим јачи ако се

(13) „Зборник закона и уредаба", књ. V.

(14) Израз „кућа" у Србији, нарочито, у то време али и данас, има више значења. Овде je употребъен са цшьем да означи чланове породице који живе у истом домаћинству.

(is) Из историјских извора тога времена се види да су се читаве породице, па чак и читава села, расел>авале по налогу власти, пре свега због хајдучије и поаре.

(16) Тако je, према једној уредби из 1827. г., join увек плаћало глобу од 500 гроша оно село у којем се десило детеубнство. Тек наредбом кнеза Милоша из 1832. г. се прекида са прайсом узимања глобе. као тобож само турском обичају (в. Т. Жпвановић Извори, стр. 80).

(lì) Читаве породице су се понекад морале селити у друга места, па чак и изван Србнје, због страха од крвне освете (вид. на пр. ~Суд општенародни српскп”, из Архива Србије, св. 1 и 2, Београд, 1968, г., под бр. 440, 1001, 5792). До расељавања je често долазило и због тога што сусродници убијеног, од суда, сходно обичајима, гранами да овај досуди крвнину, а ако би суд то одбио ови би били спреыни да се освете. Каткад, пак, нису били задовољни ни крвнином, односно нису хтели да je приме, Beli су желели да се свете.

(is) На пример: С. Максимовић „Суђење у кнежевини Србији пре писаних закона из архива пожаревачког магистрата", Пожаревац, 1898., стр. 164, а нарочито стр. 166 („ослобођен због убиства услед опроштаја фамилпје убијеног”). Обично се при нехатним убиствима појавлшвала оваква судска пракса. А управо je и у пракси крвне освете лакше долазило до помирења ако je реч о нехатном убиству. Jep, праштагьг, односно узимање крвнине (вражбе,