Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

155

ПРИЛОЗИ

има у виду да je у предыетима ко je смо нмали прилике да упознамо (а у којима смо иначе сретали појаву опраштања кривичног дела као ослобаВајуће околиости) увегс била реч о кривичним делима убиства, код којих je кривичних дела управо најчешће, или чак готово једино, и долазило до крвне освете ( 19 ). Према томе, у овом другом случају, сама власт je донекле индиректно толерисала ова схватаььа, када je, видели смо, директно хтела да раскине са њима. Такве представе о кривнчној одговорности и кажњавању су биле још врло дубоке у народу и нису се могле игнорисати. Морало им се, дакле, свесно или несвесно, попуштати. 2. Урачунљивост и виност. О урачунљивости учиниоца кривичног дела се водило рачуна, мада се то не види из пропиеа овог времена. Нисмо срели ни један, нити општи нити посебан кривични пропис, који би то пнтање регулисао. Међутим, из судске праксе се поуздано да закључити да je овај институт био познат. Тако у једној ослобађајућој пресуди из из 1827 г. стоји да су оптужени ослобођени кривичне одговорности (овде стоји: ослобађају се казне) jep су „у време краће обојипа били недозрела ума и возраста” ( 20 ). И врста и степей випости су се узимали у обзир. Y читавом овом раздобљу прављена je разлика између нехатних и умишљајних кривичних дела, нарочито код убиства. Разликовало се убиство са умишљајем, нехатно убиство и убиство на мах („из страха”, „из јарости”) ( 21 ). ЗанимЛэиво je да се за нехатно убиство понекад није кажњавало, а понекад ни за убиство на мах (у једној пресуди чак стоји; „убиство у јарости није кажњиво”). 3. Покушај кривичног дела. V ово време долази у кривичном законодавству Србије до опште дефиниције покуш.аја. Чак je донет и посебан пропис који се односи на покушај Уредбено правило о покушаном злочинству, од 15. VI 1855. г. С 22 ). „И само покушано злочинство”, каже се у овом пропису, „које би се као такво почетном извршења показало, ако само по сопственом побуђењу и вољи покушатеља престало не би, већ ако би овај буди каквим спољашњим и од љега независећим влијанијем

умира), сматрало се за породицу убијеног недостојно. Часно je било светити се. Такође вид.; М. А. Шопгкић „Државна архива HP Србије", Београд, 1951., стр. 181 (обуставл>ено извршење смртне казне убици коме je родбина убијеног опростила дело и примила кумство; пресуда из 1825. г.).

(19) Занимљив je податак из предмета наведеног у претходној белешци: осућени на смрт je ослобођен због опроштаја, а као разлог се наводи и успоставл»ање између виновника убиства и оштећене стране везе кумства. То je управо у крвној освети била честа појава; уз опроштај и имовинско намирење (крвнину) завађене стране поста ј у и кумови (или су се успоставл>але везе побратимства!). Y социолошко-етичку позадину кумства (и побратимства) код крвне освете, дакако, не можемо улазити.

(20) С. Максимовић пом. дело, стр. 116.

(21) Исто бр. 291, 293, 302, 303.

(22) ~Зборник закона и уредаба", књ. Vili. Судска пракса je, разуме се, и раније знала за институт покушаја. Тако je 1839. г. једна жена била осуђена због покушаја да се ~к блудочинству склони", а честе су, у тим ранијим временима биле и пресуде које су расправљале проблем покушаја убиства (С. Максимовић пом. дело, стр. 127; бр. 243, 248, 297, 215 и сл.).