Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

228

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУАТЕТА

искористила за конструисање мита о својој супериорности за разлику, дакле, од те и такве ситуације, свака нациЈа и народност Југославије добавили су се у току другог светског раха у народноослободилачком рату, објективно не више као делом субјект а иретежно објект ослобођења и уједињења него као хгуни субјекти свог националног ослобођења и уједињења с другим југословенским народима. Другим речима, сами су се југословенски народи и народности ослободили туђинске, фашистичке власти и сами су се они конституисали у своје националне политичке заједннце. Истовремено они су се сами као носиоци суверенитета у својим националним државама, определили и изјаснили (по принципу самоопредељења) за заједнички живот у једној држави (разуме се, не више унитаристички, него федеративно уређење). Према таквом стању историјских чшьеница, на сасвим су погрешном пуху и далеко од истине они који - прижељкујући националну хомогеыост, брисање националних посебности и разлика, непостојање у име интернационализма националног питања уопште у прилог таквих својих схватања или жеља, износе тврђење да je наш народноослободилачки рат био наднационални рат, да je то био народни рат у смислу пучког (популистичког) рата и покрета. Изразито и појачано јединство (и братство) југословенских народа у току рата, непостојање у то вреые било каквих међунационалних трвења и спорова, (јединство које je уосталом сасвим разумљиво у тадашњим суровим ратним условима борбе на живот и смрт) не казује , разуме се, и не значи да се ти народи у току рата нису борили сваки за своју нащюнашу слободу и равноправное!. Напротив, народи Југославије крчили су пут ка социјализму управо путем националноослободилачког рата, револуционарном борбом за своје ослобођење, истовремено и социјално и национално, и за равноправност. Такође на сасвим погрешним али и штетним позицијама су, на другој, супротној страни, они који преувеличавају и посебно наглашавају и истину национални моменат не само у рату него чак и данас, у данахпњој ситуацији, дакле чак и у условима када тече процес ослобађања радничке класс. То су они, сећамо их се нарочито од пре неколнко година када су били посебно гласни, који инсистирају на пуној националној самоста-шости и пуном нащюналном суверенитету, који тврде да je национални интерес битан и примаран те да се њему, националом интересу, потчшьава или да je њиме обухваћен и интерес радничке класс те наци je, jep je наводно радничка класа у својој земли, самом победом социјалистичке револуције, поста\а „национална класа”. Y суштини била je реч ту, у тим националистичким иступањима, као што смо мало час чу ли и од друга Печујлића, о нараслим и ојачалим бирократским и технократским снагама и о једном новом слоју обогаћених ситнобуржоаских елемената као и делова интелигенције који су настојали да присвоје монопол у заступању и одбрани тобож угрожених интереса своје надије, па да, уз истовремено потискивагье радничке класе и Савеза комуниста, остваре превласт у својим националним односно републичким и покрајинским оквирима. Тако je национализам као што се с правом констатује и у тексту поводом којег разговарамо национализам, било у