Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

229

ДИСКУСИЈА

свом сепаратистичком било у великодржавно-хегемонистичком виду, постао платформа окупљања и средство деловања класног непријатеља. Зато je, као што знамо ,дошло и морало доћи до енергичне интервенције председништва Савеза комуниста, чији je повод била ситуација у Хрватској али чнја су се запажања и чији су се закључци у ствари односили и на Србију, што je и нзречно наведено, па и на, више иаи мање, све друге југословенске републике. Уставни амандмани од јула 1971. године имали су за цил> пре свега да отклоне оно што je објективно изазивало или подстицало неслагања и трвења међу републикама и између република и федерације, да укину све облике доминације савезне државе у области проширене репродукције, да ојачају позиције и функдије република као држава. Али истовремено донети су били и тзв. раднички амандмани, XXI и XXIII, који су тек vcTaßHoj реформи дали пуни прогресивни смисао. Y уставној реформи пошло се, найме, и стоји се на гледишту да праву слободу и стварну афирмацију и равноправност како појединаца тако и напија и народности, може остварити само радничка класа у борби за самоуправл>ање. Другим речима, сматра се да се решавање националног питања и међунационалних одиоса у Југославији, не може и не сме одвојити од решавања питања удруженог рада. Само радничка класа сваке републике, сваке нације и народности када сама, самоуправно располаже својим витком рада и целокупним средствима друштвене репродукције биће у стању да не само у свом предузећу већ и у оквиру своје национално-државне заједнице и шире, путем самоуправног договарања и споразумевања, усклађује друштвени и национални развој, па и меВунационалне односе. Y решавању међунационалних односа појављује се ,дакле ,један нови социјалистички квалитет, који до сада није постојао, јер носилац суверених права своје нације, постаје сада сама радничка класа са својим дуторочним интересима који су и стварни интереси нације. Према новом YcTaßy, чије je доношење у току, самоуправни социјалистички односи истину у први план, поред равноправности народа, и одговорност за ту равноправност и за заједнички живот. Иако самоуправни социјализам доноси собом и сузбијање, потискивање национализма те спречава заоштравање међунационалних супротности, ипак не треба, разуме се, мислити да у томе постоји неки аутохматизам, те да активни напори, рецимо и интервенције, свесних политичких снага нису потребни. Y друштву уопште, а нарочито у сфери националних односа, старо, тј. стара схватања и стари менталитет увек постоји и у новим (тј. у новим условима), или, како je Маркс говорио, „традиција свих мртвих генерација притискује као мора мозак живих”. И зато je неопходна, и биће и даље неопходна, нарочито док je радничка класа у почецима или у току свог самоуправног конституисања: с једне стране, активна борба организованих свесних снага, а то значи пре свега нас комуниста, у остваривању пуне равноправности народа и народности равноправност народности je од посебног значаја за нас у Србији на свим пољима рада и живота, посебно у развоју њихових националних култура, образо-