Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

308

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

и правилима које збор поставн (чл. 711). Ова „аутономија” племена у среВивагьу односа на комунипама која нзлази из законског текста припадала je, међутим, прошлости. Мада ниједним правним актом племенске шуме - комунице у Црној Гори нијесу учшьене државном својином (н>их јг, уосталом, услијед диоба и преласка у индивидуално власништво било мало у неким крајевима старе Црне Горе ( 29 ), органи државне власти вршили су надзор над комуницама, некад их дијелили и уступали другим племенима ( 30 ), доносили прописе наредбе о забрани сјече у шумама комуницама, склапали уговоре о њиховом коришћењу, давали дозволе пој единим сел>ацима за њихову крчевину, изрицали казне за шумске преступе. Комунске спорове судили су државни органи судови. Степей интервенције државних органа у комунске послове био je сразмјеран степену јачања ових органа. Уколико су ти органи били јачи и аутономија племена у односу према комунима била je слабија. Надлежност у надзору над шумама комуницама до почетка XX вијека била je подијељена измеВу војних и цивилних власти. С друге стране, кад je ријеч о диоби комуница, решења Законика су радикална. Премда je државна власт, за све вријеме била упорна у настојањима за очувањем недјељивости комуна као базе за сточарство ( 31 ) ОИЗ je допустио могућност њихове диобе „општим договором племеника” (чл. 712) и санкционисао je већ извршене диобе (чл. 709, ст. 2). Законик je поставио формалне оквире и за, раније недопуштено, стицање двоструких комунских права што je знак озбиљне „нагрижености” аутономије племена у уживању комунских добара и интензивнијег увлачења комунских права у робно-новчану циркулацију 4 52 ) . Тако, или дру-

(20) В. Вучковић, н.д., 68, 69, 89.

(зо) Исто, 62.

(31) Наредбом Мин. унутр. дјела бр. 1115. од 1. XI 1896. године, забрањена je било каква диоба комуница и тиме стварно суспендован пропис члана 713. ОИЗ-а. Но и поред тога ОИЗ je и у свом другом издању, донијетом након Наредбе од 1896. године, задржао неизмијењен члан 713. Против диобе шума, комуница су и прописи из доба бив. Југославнје Закон о шумама од 21. XII 1929. године, и Уредба о управи и заступању отите племенске заједнице ... из 1937. год. в. Правки зборник, Титотрад 2/1960, 44). Taj став државних органа подржала je и судска пракса. Пресудом Великог суда у Подгорицн од 16. 111 1940. године преиначена je пресуда Окружног суда у Никшићу од 9. XII 1939. године и одлучено je да се Планина пивска као комунско добро не може дијелити измеВу сел>ана. За такву сдлуку дати су ови разлози: ~ . . истина je да се село сматра имаоником за све што се тиче сеоске заједнице (комуна) . . али je погрешно становиште суда да je спорна планина влаштина парничних странака .. . спорна планина je заједничко комунско добро и исто (се) није смјело дијелити према прописима чл. 10. Уредбе, према Наредби мин. унутрашњих дјела од 1. XI 1896. год. бр. 1115 као и према сталној пракси Великог суда пошто претставља непокретно добро парничних странака као скупка имовинска заједница". (Арх. Центар Никшић Окр. суд, CXXVI 1 19).

(32) Радикализам Имовинског законика у погледу диобе комуна и стицања комунских права последица je све интензивнијег раслојавања друштва на слој богатих и масу осиромашештх сељака. Диобом и крчевином комуна снромашни сељаци хоће да дођу до обрадиве земље. Премда je сваки ~племеник'' формално једнаки удионик у комуни. онај који je богатији и има више стоке интензивније користн комуницу. Изигравањем прописа о пречекуповинп (ангажују ce рођаци продавца којн се фиктивно нуде) непокретна имовнна ce куттује у другим племенима ради стицања дијела у комуни, на којем су по правилу иајбољи паппьаци. Стока je основни тржипши артикал, за њу се добија новац којим се зеленаши, тргује и купује земл>а. Комунипе су тако чинилац дал>е диференцијације друштва. Док с једне стране потхрањују кућу, с друге стране je разарају.