Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

498

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

доприноса у трајању од 20 година, док je ранија Уредба која je важила до 31. дедембра 1964. године прописивала ослобођење од доприноса у трајању од 10 година. Захтев je расправљен применом Уредбе као важећег прописа у време подношења захтева и настанка правног односа. Тужилац je тражио у тужби примену нових про:шса и суд je тужбу уважио заузевпхн следеђе правно схватане. Па однос који je настао за време важења једног прописа a траје и за време важења каснијег прописа којим ce тај однос друкчије регулише, примениће ce тај касније донети пропис, ако je повољнији по странку и ако о ствари није било правоснажно решено за време важења ранијег прописа. Ова пресуда карактеристична je и по томе што дозвољава примену повољнијег прописа и после доношена коначног решена. Све до негове правноснажности и тиме долази у опречност са правним схватанем Оделена за управне спорове Савезног врховног суда број 22/58 од 4. децембра 1958. године. (Збирка судских одлука книна 111, свеска III). Повод за ово схватане била je одредба чл. 87, ст. 3. Уредбе о управљану стамбеним зградама („Сл. лист ФНРЈ” број 15/58) где je било прописано да ће се одредбе става 2. истог члана применивати и на случајеве о којима до дана ступана на снагу те Уредбе није донето правоснажно решене Одељене je закључило да je правни смисао става 3, члана 87. Уредбе о томе да се важност одредбе става 2. истог члана протегне унатраг само на оне случајеве који до ступана на снагу тог прописа нису били коначно решени у управном поступку и да се само због редакцијске грешке у Уредби говори о правоснажности уместо о коначном решену. Одељене je за образложене свог схватана навело и ово: „Нови прописи као и измене и допуне прописа које буду донете након што je тужени орган донео коначно решене у управном поступку, не могу бити узети у обзир када се цени законитост решена у управном спору, будући да накнадне прописе ни сам тужени орган није могао применити”. Пресуда je у раскораку са природом и циљем управног спора о законитости управног акта. Примери из судске праксе потврђују правило да je за оцену о томе да ли je правилно применен мат ериј алии пропис меродаван онај пропис под којим je настао правни однос из којег je истекла спорна ситуација о којој суд решава у управном спору. Вредност наведеног правила није оспорена судским пресудама које одступају од нега. Кад надлежни орган поводом жалбе или тужбе цени законитост управног акта везан je истим материјалним прописом којим je и орган управе приликом доношења тог агста. Y погледу примене материјалног прописа суд цени законитост оспореног акта према пропису који je био у важности приликом доношена тог решена, односно према пропису који je морао да буде применен. То je пропис под којим je настао правни однос. Суд je, дакле, везан прописом којим je био везан и орган управе при доношену коначног решена. Предмет спора најчешће су другостепена решена којима je одбнјена жалба, па исто правило важи и за другостепени орган. Овај орган при оцени законитости првостепеног решена везан je исто тако прописом којим je био везан првостепени орган. Наиме, у нашем правном поретку