Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

504

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

ыосити одлуке само ad personam. А ми то чинимо. Када je умро професор Аушан Јефтић, практично смо укинули један за правника веома важан предмет Судску медицину и психијатрију, после смрти професора Алберта Вајса укинута je Историја цивишзације која може нашим студентима да да управо ону ширину погледа која им најчешће недостаје. Такође смо готово укинули један предмет Статистике зато што су се студента жалили да je наставник строг. А има и обрнутих примера. Зато што су неке катедре „јаке” уводе се нови предмета и проширују постојећи. Тако на нашем факултету има пет или шест што обавезних што опционих социолошких предмета.

А сада бих говорио о неким конкретним предлозима Комисије ко je нам je изнео професор Благо јевић, о оним који се односе на историју и Римско право. Жао ми je што се не могу сложити са професором кога иначе веома ценим. Y историји заиста има много произвольности. Од свих наука, кажу, историја je највећа проститутка, она се прва пода победнику. О томе бих хтео неколико речи, а у првом реду о односу револуције и историје. Овај однос je у знаку једне противуречности. С једне стране, свака револуција je побуна против прошлог и постојећег, жеља да се измени ток историје. Прошлост je највећи противник историје. Историја je инспирација контрареволуције. И сам фапшзам није ншпта друго до побуна света онога што je напредак човечанства осудио на пропадање. Све оно што je било осуђено прогресом Iфобудило се у једном краткотрајном реваншу. Револудије желе да створе ново друштво, новог човека, често и нов начин рачунања времена, нове називе за месеца и дане. То je све тачно. Али постоји и други вид овог односа. Свака револуција тражи упориште не само у презенту, већ и у перфекту и плусквамперфекту. И највећи преврати у историји тражили су оправдање својих циљева у тој прошлости са којом су желели да раскрсте хтели су да ce схвате као историјска нужност, што сваки према револуцији и јесте. Y писму Рутеу Маркс каже: „Тада ће се показати да није рен о великом јазу измеЬу прошлости и будућности, већ о извршавању мысли (поруке) прошлости". А на другом месту; „За мене постоји само једна наука, историја, наука о повесном збивању” ( 3 ). То je та противуречност. А где je њено решење? Излаз je у томе што се историја изнова пише. YocTa.voM не само после револуције. Шта je, у ствари, историја? Корен речи je индсевропско vid, на санскриту veda. Отуда словенске речи видети, видјети. Бродел (Braudel) je рекао: „Историја je одговор на питана, никада сасвим иста, која изнова поставља свака генерација” (■*). Нити су питана иста, a још мање су одговори исти. Историја није копање по седиментима прошлости и прича о томе „како се нешто заиста догодило”, како тврди Ранке. Она je одго-

(3) Немачка ндеологија (Werke, 3, Берлин, 1962, стр. 18).

(4) Braudel, Retour aux enquêtes. Annales, 1961, br. 3.