Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

406

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

или не (а то je питанье које суд има да утврди у сваком конкретном случају, водећи рачуна о природи службености и свим околностима случаја). Ако je начин вршења битан, вршење службености на друга начин не спречава њено гашење, али власник повласног добра може одржајем стећи нову службеност, чију je садржину фактички врпшо, уколико су испуњени потребни услови. Ако je начин вршења споредан, службеност ће бити сачувана иако je вршена на друга начин, само je питање да ли je нови начин вршеььа постао обавезан, или власник послужног добра може захтевати повратак на првобитни начин вршења ( 3 ). 7. По француским писцима, цитирани члан 708. француског Грађанског законика регулише и дејства делимичног невршења службености и то тако што делимично невршење изазива престанак у мери у којој службеност није вршена. Касациони суд ограничава домашај овог правила на хипотезу у којој je сужено вршење службености последица материјалних запрека (нпр. услед клизања и слегања землиппта пут je постао неупотребљив за пролаз колима и користи се само као пешачка стаза). Ако je, пак, вршење службености у ужем обиму дуговано нахобењу односно потребама њеног титулара, који на то није био приморан станем ствари на лицу места, право службености остаје у ранијем обиму. Ако се, на пример, службеност састоји у праву пролаза пешице, на коњу или аутомобилом, а титулар службености се у року за застарелост задовољи само пролазом пешице, то му не одузима право пролаза на коњу или аутомобилу (*). По мишљењу француских писаца провило о сужавању права службености услед делимичног невршења (чл. 708) није у складу са правилом поставленим у ча. 709, по којем je делимично вршегье довољно да сачува делу службеност; кад je повласно добро у сусвојини, вршење службености од стране једног сувласника спречава застарелост и у односу на остале сувласнике ( 7 ). О вредности овог поређења може се дискутовати, с једне стране, због тога што оно испушта из вида да je правило поставлено у чл. 709. (вршење службености од стране једног од сувласника користи свима) последица недељивости службености и околности да она служи добру а не власнику (па према томе не може постојати у корист једног а не постојати и у корист другог сувласника). С друге стране, вршење службености само од стране једног од сувласника није делимично вршење у смислу у коме се о гьему овде говори, пошто, ако резонујемо на наведеном примеру, сувласник користи службеност како за пролаз пешице тако и за пролаз коньем, односно колима. Делимично вршење од стране једног од сувласника постојало би ако он врши службеност у мањем обиму од оног на који има право (задовољава се само пешачким прелазом) и дејства таквог ограниченог вршења у односу на обим службености иста су као да je тај сувласник искључиви власник. Мислимо да солуцији до које се дошло у француској судској пракси не треба придавати шири теоријски значај. Она се, у ствари, своди на то

(5) Demolombe, Cours de Code Napoléon, XII, Paris 1882. No 1031 i si

(в) L. Josserand, 111 No 2017.

(?) Colin Capitani Morandière, 11, No 356.