Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

425

ПРАВКА ПРИРОДА СУДСКЕ. ОПОМЕНЕ

ст. 3) а о изречении васпитним мерами могу се доставит само суду, јавном хужилаштву, органима унухрашњих послова и још само> органу старатељства и установама које се баве заштитом малолетника (чл. 67, ст. 3); Поред истакнутих момената који се подударају код судске опомене и васпитних мера, посебно „укора", заједничко je између ње и васпитних мера све оно што je заједничко у свим кривичним санкдијама ресоцијализација учиниода кривичног дела, заштита добра, права и односа, управо друштва од криминалитета итд., тако да се по тим карактеристикама судска опомена и васпитне мере толико приближавају да разлике скоро и не постоје. Но, оне се разликују по кругу лица и степену њихове кривичне одговорностн према којима се могу применит судска опомена и васпитне мере, према тежини и природи дела за која се могу применит и према евреи примене. Судска опомена, строго узето, нема за еврху пружање „заштите, помоћи и надзора" као што, поред осталог, имају васпитне мере, а од осталих, изузев укора, разликује се и по другим условима примене, а посебно по садржини и начину извршења. Терминолошки узето „укор” je по интензитету оштрији прекор друштва учиниоцу за извршено кривично дело него шго je то судска опомена. Несигуран je критеријум за разликовање судске опомене и укора према њиховом интензитету дејства. Интензитет, овде, поред осталог, зависи и од моралне осеттьивости и могућности за унутрашњи етички преображај учиниоца. И на XXVII седници Законодавног одбора Савезног већа Народне скупштине ФНРЈ, одржане 16. VI 1959, поводом нацрта измена и допуна Кривичног законика друг Сератлић je предлагао да се уместо „еврхе кажњавања” стави „васшггна мера или васпитни утицај на учиниоца кривичног дела” ( м ). Y овом одбору се о томе дуже дискутовало и преовладало je мишљење да суд може изрећи судску опомену не само када би она васпитно утицала на учиниоца већ и када она може уопште васпитно да делује на све грађане у циљу сузбијања криминалитета. С тим je истакнуто и њено генерално превентивно дејство. Истакли смо најважније подударности и разлике између судске опомене и васпитних мера. Иако je опомена најближа васпитним мерама, то, ипак, не може у потпуности потврдити констатацију да: „судска опомена која није ни казна ни мера безбедности може бити само нова врста васпитног средства” др Ј. Хрнчевић). Сматрамо да за такву категоричну тврдњу у Законику нема довољно разлога. Судска опомена није дериват неке васпитне мере, предвиђене у КЗ за малолетнике, посебно „укора” иако са њим има највише сличности па се не може аутоматски поистоветити са њим. Она ни je тако ни замишљена. Њу није могуће подвести под неку другу васпитну меру или јој наћи у оквиру тих мера адекватан израз. Кад би то било могуће, највероватније je у том случају законодавац не би посебно ни предвиВао, него би проширио могућност примене те васпитне мере у одређеним случајевима на пунолетнике, као што je

(30) В.: Стенографске белешке са XXVII и XXVIII седпице Законодавног одбора Савезног већа Народне скупштнне ФНРЈ од 16. и 17. јуна 1959. поводом разматрања Закона о изменама и допунама КЗ.