Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

477

ПРИЛОЗИ

вали су схватање структуралиста о томе да je основна психолошка метода интроспекција (самопосматрање). Наглашавали су да психологија, ако жели да буде наука, мора искључиво да проучава спољно понашање, то јесх оно што у начелу сви могу да опажају и посматрају. Задатак психологије јесте описати понашање човека и утврдити законитостп по којима се оно одвија ( 26 ). Однос стимулус-одговор налази се у средишту бихевиористичких схватаььа и може се описати тако да: када имамо одреВени стимулус треба да знамо који ће он одговор покренути код субјекта, а када имамо одреВени одговор треба да препознамо који га je стимулус могао изазвати. Y првом случају омогућава се предвиВање човековог понашања, а у другом давање оцене овога понашања ( 27 ). Бихевиористи су дали извесна објашњења настанка криминалног понашања, ш су се у погледу онога чиме се баве кривичне науке више занимали за проблеме кажњавања. Најпростије би се могло рећи да по њима извесне ситуације, извесни стимулуси, изазивају као одговор, као условии рефлекс, као научено реаговање, нека криминална понашања. Ипак криминолози бихевиористи не поједноставлују ствари у оволикој мери. Један писац Џефри (Jeffery), на пример, одајући признанье Зацерланд-овој (Sazerland) теорији диференцијалне асоцијације прихвата да je криминално понашање научено понашање, али сматра да савремени напредак психологије учења и дефинисање такозваног операционог понашања (према Скинеру) тражи извесну ревизнју Зацерландове теорије. Код операционог понашања није реч о класичном одговору на стимулус према Павловљевом учењу, него о понашању које се одржава путем својих последица. Криминално понашање се одржава путем својих последица, како материјалних тако и социјалних. Варијабле као што су узраст, пол, класна и етничка припадност и стамбена ситуација утичу на начин којим се криминално понашање условљава. Кажњавање смањује стопу криминалних одговора само ако ce употребљава на доследан начин и ако ce примењује довољно рано после времена када се појавио забрањени акт С 2B ). Један други писац X. Ј. Ајсенк (H. Ј. Eysenck) сматра да на основама бихевиористичких поставки може идентификовати црте личности које одговарају конституционалним разликама у психолошкој реактивности нервног система, што je у вези са ниском фрустрационом толеранцијом и агресивним понашањем, па и са криминалитетом. На примеру деце која су се тукла, вриштала или мокр ила на ћилим, па одмах затим добијала често понављану казну, настоји да покаже да се посредством условл>авајућег механизма, постепено утврђује аутоматска условна реакција страха и повлачења пред ситуацијама које могу да изазову лоше понашање, али да то у лица са разним психолошким цртама није подједнако ( 2S ).

(2в) Рот: Општа психологија, стр. 10.

(27) Mira Y. Lopez: Manuel de Psyhologie juridique, стр. 4.

(28) C. R. Jeffery: Criminal Behavior and Learning Theory, стр. 300 (The Journal ol Criminal Law, Criminology and Pol. Sc., 56, 3, 1965, 294—300).

(29) D. J. West: The Young Offender, стр. 140—142, Penguin Books 1970 (333).