Anali Pravnog fakulteta u Beogradu
СУДСКА ПРАКСА ОЦЕНА ЗАКОНИТОСТИ УПРАВНОГ АКТА У НАШЕМ ПРАВУ
Члан 212. Устава СФРЈ од 1974. прокламује принцип законихости рада органа управе, као и организација удруженог рада и других самоуправних организација и заједница када врше јавна овлашћења. Y члану 216. овог Устава садржано je начело судске контроле у управном спору законитости рада ових органа и организација и заједница када доносећи појединачне акте и мере решавају о правима или обавезама у вршењу јавних овлашћења. Ова начела била су уставни принципи и Устава СФРЈ из 1963. године. На основу одредби из члана 159. Устава СФРЈ из 1963. године управни спор постао je уставна категорија, а законска je категориja од 9. маја 1952. године кога дана je ступио на снагу Закон о управним споровима који je у ствари у правној форми разрадио принципе IV пленума ЦК КПЈ из 1951. године. Од тада напори друштва су усмерени нарочито на развој самоуправљања и законитости као његове неодвојиве компоненте, Према наведеним уставним начелима судови одлучују у управном спору о законитости коначних појединачних аката, осим ако за одређену ствар није прописана законом друга судска заштита. Ценећи законитост управног акта, суд цени да ли je у конкретном случају закон, односно друти пропис правилно применен, како норма материјалног тако и норма формалног карактера. Ако оцени да je повреЬен материјални или процесни закон, суд пресудом поништава управни акт и предмет враћа туженом органу ради доношена новог решена, ако je то по природи ствари потребно. Ново решене, нови управни акт мора бити у складу са правним схватанем суда изнетим у пресуди као и са упутствима суда у погледу управног поступка. У спору о законитости управног акта суд распрлаже само касаторним овлашћенима, те ништенем незаконитог управног акта спречава негово дал>е нравно дејство и поништава већ настале последице тог дејства. Иако je управни спор према наведеним уставним одредбама и члану 1. Закона о управним споровима, превасходно спор о законитости управног акта. Он у вшпе случајева предвиђа и спор пуне јурисдикције и да je овлашћене суду да под одреВеним условима мерит орно одлучи о самој ствари, односно да својом одлуком угврди настанак, престанак или измену индивидуалне правне ситуације. У спору о законитости управног акта предмет тог спора je сам управни акт, односно законитост тог акта. У таквом случају и овлашћења