Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

557

ПРИМЈЕНА ЧЛ. 65, ČT. 2. H 5. ОСНОВНОЕ ЗАКОНА О БРАКУ

брайу и сестре и највјеројатније не доприноси успостави хармоничних породичних односа ( 10 ). Приједлог органа старателства да суд не повјери дјецу ниједном од родитеља, већ или трећој особи или установи, био je заступлен у магьем постотку. Мейутим, доста су, на жалост, бројни случајеви да се орган старателства није изјаснио с- томе коме треб'а дјецу повјерити након развода, вей се огранично на изјаву да одлуку (без властита приједлога) препушта суду. Найена je и таква трупа предмета у којој уопће није свидентирано шхо je орган старателства предложио суду. Након таквих сазнања намеће се примједба да за добру сурадњу суда и органа старагелства на заједничком сложеном и осјетл>ивом друштвеном задатку није довольно да суд тражи извјештај и Јмишљење, вей je посебно важно колико fie се орган старатељства у сво.м дијелу посла залагати. Познато je да након развода брака брачни другови треба да ријеше и своје стамбено питанье. Па којега од них Йе бити пренесено станарско право овиси о више околности, па међу осталим суд у случају спора цијени и чшьениду коме су дједа повјерена на чување и одгој. Истраживан>е je требало показати да ли и приједлози органа старатељства погодују сном родителу који с дјететом живи у последњем заједничком стану. Расположиви подади били су доста оскудни, али je неспорно да je само у погледу 1/3 од укупног броја дјеце приједлог органа старателства био усмјерен на то да се дјеца повјере оном родител>у на чуванье и одгој који живи у последњем заједничком стешу брачних другова. За готово подједнаки број дјеце приједлог je гласно да се повјере родитељу који не живи у последнем заједничком стану. Пепознато je, дакако, да ли и ти родители вей имају добро ријешено стамбено питагье изван заједничког бјзачног стана, или Йе евентуална додјела дједе отворити међу бившим супрузима захтјев и судски спор о другачијем корнштењу ранијег заједничког стана. Евиденција Центра регистрирале су само 4 случаја да je прије окончања бракоразводног поступка суд изрекао привремену мјеру о повјерававању дјеце на чување и одгој. Чињеница je да се и иначе та законска могуйност и од стране родители и од стране суда врло изузетно користи, па je истраживање то само потврдило. Орган старател>ства није располагао детаљнијим сазнањима о приликама дјеце због којих je у наведена 4 случаја изнимно донесена и привремена мјера о тьиховом повјеровању на чување и одгој прије коначног престанка брака родитеља. Још je значајније да Центар у правилу не сазнаје ни исход бракоразводног поступка у односу на дјецу, па, дакле, ни судбину својих приједлога о повтераван)’/ дјеце након развода брака.

(io) Yen. А. Прокоп: Коментар Основном закону о браку, Загреб, 1969, стр. 239. Проф. М. Беговић у свои уибенику Породичног права истиче да развод* брака ионако повдачи за собом поремећај односа између родитсља и дјеце; yen. изд. Научна кљига, Београд 1957, стр, 116. За рјешење о „подјели" дјеце између родитеља, В. Baienti напомиње да више води рачуна о жељама родитеља nero о интересима дјеце yen. В. Бакић: Породично право, Београд 1974, стр. 175.