Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

559

tIPMMJÉHA ЧЛ. 65, ĆT. 2. И 5. ÔCHÔSHOr ЗАКОНА Ô БРАКУ

резулхирао мишљењем да дијете хребР издвојихи из средине у којој живи. Ценхар, са своје охране, није више ншпха подузимао, па се намеће питање колико би join душ малољехник живио у несређеним приликама уз мајку алкохоличарку, да хек поводом бракоразводног заххјева дугохрајно одсухног оца није смјешхен у дјечји дом. Шхо више, чини се да je за инхерес дјехеха била одлучујућа порука оца да je волан подмиривати хрошкове смјешхаја дјехеха у дјечјој усханови. Да приједлози Ценхра упућени суду могу бихи изразито формалисхички и да ни издалека не обећавају да ће дјеца бихи збринуха, погохово ако изосхане неопходна друшхвена помоћ, драсхично показује слиједећи примјер. Y нему je суду предложено да се двоје дјеце повјери оцу, уз напомену да je ријеч о особи која нема увјеха ни квалихехе да их одгаја. Само неколико мјесеци након хаквог приједлога, Ценхар je био приморан да рјешењем по члану 19. 030РД-а одузме схаријег сина од оца. Међухим, пропушхена je помоћ млађем дјехеху за које je већ раније налаз опсервапије нагласио да га хихно хреба смјесхихи у дјечји дом. Не може ce говорихи ни о каквом превенхивном раду Ценхра кад се након лошег искусхва с једним дјехехом и даље чека да ce шгехне последние манифесхирају и у другог. Ово je само још један случај у којем je Ценхар независно о разводу брака знао за проблеме дјеце која су расла и схрадавала уз оца алкохоличара. Посхоји, надале, примјер који показује да су уз велики ангажман социјалног радника Ценхра, сурадњу с радним организацијама родихела, па и консулхацију са схручњацима, заправо поједииачно обављене бројне радње, а да ипак ннје извршена химска обрада случаја која би резулхирала рјешењем за успјешно превладавање кризе у којој се недвојбено нашла породила о којој je ријеч. Судионици у анализи овог случаја, радећи независно један од другого, нису располагали подацима о схварном схању односа између брачних другова, па се схога и до годило да једни схављају хежишхе на схамбено питанье, а други на развод родихела, према су ови у часу психолошког вјешхачења дјехеха чак и били разведени. Ипак дјехеху нису били осигурани увјехи за нормални живох и развој, шхо похврђује и неуспјех (иначе здравог) дјехеха већ на самом почехку основног школовања. Намеђе се заклучак да су у случају хежих неспоразума родителе, а посебно када њихове размирице и сукоби инхереса фрусхрирају дијехе, потребни далеко већи напори него када je ријеч о родигељима који и сами увиђају да своје шгхересе морају ускладихи, па и подредит инхересу дјехеха. Иако о томе не посхоји специфична правка норма (“), ипак нема никакве запреке да се хежн случајеви породичних сукоба химски обрађују у Ценхру након шхо су прикупљени сви потребил елеменхи (извиди, разговори, вјештачења) за цјеловихо рјешење спорног случаја. Y несумљивом инхересу дјехеха родихељима хреба праводобно предочихи избор између могућносхи да се, с једне схране, дијеге збрине изван родихељског дома, дакако похпуно на њихов хрошак кадгод je хо могуће, и солуције на другој схрани, да међусобним усхупцима и спора-

(и) Ни у нашем, а ни у породпчним законодавствима других зсмал>а не постоји детал>није одредбе о поступку израде стручног мишл.е!ьа, jep je у питању избор добре методе, а не нека конкретна законска обавеза.