Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

864

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЁТА

највећем броју разводе када су дјеца још сасвим мала, представља посебан друштвени проблем ( 2 ). Питање повјеравања дјеце након развода брака једном од родителе без сумње je најделикатнији проблем у овој области, јер од начина на који тај проблем у конкретном случају буде ријешен, у највећој мјери зависи будућност дјетета и његов правилан развитак. Повјеравање дјеце једном од родителе један број законодавстава рјешава полазећи од интереса дјетета, док je за друга од значаја прије света кривица за развод брака. Принцип првенствене заштите интереса дјетета најприсутнији je у законодавствима социјалистичких земаља. Родитељима се, истина, даје могућност споразумног рјешавања овог питања, али само под условом да споразум родитеља представља гаранцију да ће интереси дјетета битн истински задовољени ( 3 ). Наводе се околности о којим суд посебно треба да води рачуна када преиспитује споразум родитеља, односно њихов приједлог о повјеравању дјетета. Међусобни односи између родителе и дјеце, околности под којима je дошло до развода брака, утица ј који родители могу вршити на дијете само су неке од чињеница на ко je се указује у овим законским текстовима. Не би, наравно, била тачна тврдња да законодавства која питање повјеравања дјеце рјешавају с обзиром на кривицу за развод брака занемарују интересе дјеце. Наиме, од правила да се дијете не може повјерити брачном другу који je крив за развод брака, постоје изузеци. То je случај када постоји бојазан да такво рјешење не би одговарало иитересима дјетета. И у њемачком и у француском законодавству предвидена су оваква одступања. Тако у чл. 74. ст. 4. Закона о браку СР Њемачке (од 20. II 1946. г.) стоји: „Старање о личности дјетета смије се повјерити брачном другу', који je оглашен једино или претежно кривим за развод брака, само ако та мјера из посебних разлога одговара интересима дјеце или дјетета" ( 4 ). V њемачкој доктрини се истине да при одлучивању о повјеравању дјеце треба имати у виду кривицу за развод брака. Изрека о кривили у правилу служи као индиција о томе да je брачни који je крив за развод брака, неподесан за васпнтање дјеце. У ггрилог оваквог схватања истине се још један разлог. Невини брачни Аррт не би требало да, noред уништеног брака, изгуби и дјецу ( 5 ).

(2) Ha подручју судова, чију праксу смо испитивали, старосна структура дјеце код оба суда je скоро идентична. Y Окружном суду у Сарајеву, просјечна година старости дјеце je 7,18 а у Мостару 7,57. Дакле, у правилу, дјеца најранпјег узраста наставл>ају живот у непотпуној породици без једног родитеља. (3) Пар. 26, ст. 3. Закона о породици ЧССР ~Приликом одлучивања о правима н дужностима роднтел>а или при одобрсњу њиховсп споразума суд ће увнјек пазити на то да буду обезбјеђени најповољнији условн за правилан развој дјетета у свјесног грађанина’’. (4) Слично рјешење предвнђа и француски законодавац. Наиме, дозвол?ава се изузегак, само ако би такво рјешење одговарало интересу дјетета, односно уколшсо би му код гог родителе били обезбјеђени повол>нији услови за развитак (чл. 302. ГраЬанског законика од 12. априла 1945. г.). (5) Y том смислу Güniher Beiizker Familienrecht, iMünchen 1968, стр. 131—140.