Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

871

ПОВЈЕРАВАЊЕ ДЈЕЦЕ HA ЧУВАЊЕ И ВАСПИТАЊЕ

родитеља као и њихове могућности као васпитача. Напротив, матер ијална ситуација једног родитеља не би смјела бнти одлучан фактор у доношењу одлуке о повјеравању дјеце ( 16 ). Као што смо истакли, одлука о повјеравању дјеце везана je за бракоразводни поступак. То ннје случајно. Суд у току овога поступка стиче потребна сазнања о брачним друговима, њиховим особинама, односу према дјеци, као и њиховим могућностима да дјецу након развода брака, чувају и васпитају. Но, врло често то није могуће. Брачни другови се разводе споразумно, не желећи пред јавност износити своје неспоразуме и њихове узроке. Стога се у пракси тражи и мишљење органа старатељства. И у упоредном праву je предвиђена сарадња суда са органима старатељства или друштвеним организацијама. Породични законик Њемачке Демократске Републике, предвиђа обавезу суда да тражи мишљење Органа за помоћ младима (чл. 25, ст. 3.) о околностима које имају значаја при одлучивагьу о томе, ком родитељу да се повјери дијете. Истина, овај Орган може дати свој предлог и без тражења суда. И у совјетском праву je предвиђено да приликом рјешавања питања повјеравања дјеце на чување и васпитање, суд треба да capaßyje са органом старатељства. Француско законодавство обавезује суд на воВење тзв. социјалне анкете о одлучним чињеницама, a које се односе како на дјецу, тако и на њихове родителе. Овакве анкете представљају велику помоћ суду при изберу родитеља коме се дијете повјерава. ( 17 ). Шта содијални радник подузима да би формирао своје мишљење и дао приједлог о повјеравању дјеце након развода брака њихових родитеља, покушали смо утврдити анализирајући праксу Центра за социјални рад Општине Центар у Сарајеву. Истина je да je реч о малом узорку од 50 предмета, али смо готово сигурни да не бисмо добили другчије резулгате ни да смо анализирали и све постојеће предмете. Наиме, рад на овим питањима повјерен je једном социјалном раднику, а у његовом приступу овим питањима нема много одступања. Прва радња коју преузима социјални радник јесте посјета породили. На жалост, уколико не успије найи странке, дал>и рад ce одвија искључиво у Центру, путем разговора са странкама, њиховом дјецом и, евентуално, ca сродницима. Неуспјела посјета породици покушава се поново само у најгежим случајевима. Посјета породици, обилазак стана, непосредно опажање, могу много помоћи у стварању једне цјеловитије представе о родитељима и њиховим особинама и склоностима, о дјеци, њиховом изгледу, узрасту и понашању, о стану, његовој опремљености, хигијенским условима и сл. Врло ријетко социјални радник посјећује радне организације у цил>у добијања обавјештења о родитељима који тамо раде. Исто тако, социјални радник ријетко обав.-ъа разговоре ca сусј едина. Истина, у прегледаним предметима констатована je посјета радној организацији у 2 случаја (бр. 3280/69, 25/69, а разговор са сусједима у предметима бр. 291/69, 22/69) Центар за социјални рад Сарајево.

( 1в ) Тако: Расенцев: Семейное право, Юридическая литература, стр. 194. (17) Тако: Jacques Borricar.d, op. cit., стр. 115.