Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

246

АНАЛИ ПРАВНОГ ФЛКУЛТЕТА

пажњу многих историчара, економиста, социолога, књижевних критичара, правних историчара и политчаса. Мала би то било врло корисно, није прилика, а немамо ни довол.но времена, да сада уЬемо у свестранији критички преглед и опењивање свега онога, па ни само оног најважнијег, што je о Светозару Марковићу и његовом делу до сада написано. Ако бисмо се, меВутим, тога подухватили, тј. ушли у преглед и анализу досадаппьих радова о Марковићу, вероватно бисмо дошли и до оваквих закључака: да су ти радови, уопштено говоређи, врло различитог характера и вредност добей или лоши, стручни или нестручни, свечарскопригодни или научнопрецизнији и истинољубивиш; даље, да многи од тих написа, и онда када на речима величају Марковића, у ствари мимоилазе, промашују суштину и праве вредности Марковића и његовог дела; затим, да се у неким написима из неуједначених, недоречених, недовољно слетлих па и противречних места, реченица или само речи Марковићевих изводе и њему приписују, схватања и гледишта која вероватно или сигурно нису била његова (просто речено: у Марковића, у његовом делу je малтене свако налазио и видео оно што je хтео да наВе и види); да се исто тако и у неким новијим радовима тврди и доказује што je у ствари недијалектички н недовольно историјски поступак (а некад се чак с тим опепише као с неспорном истином), да je Марковић био у свему доследни марксиста од кога треба учити марксизам, верни следбеник Марксов. Према томе, један, хронолошки изложен, критички преглед текстова о Марковиђу говорио би нам вероватно што je, донекле, и разумљиво о ауторима тих текстова, о њиховим идеолошко-политичким оријентапијама и интересима, о развитку друштвено-политичке мисли и о приликама у нас после Марковића, више, можда, него ли и о Марковићу самом. Ми ђемо се, данас и овде, ограничит само на приказ два питана која нам изгледају у Марковићевом делу и за нас данас најбитнија; то су: Марковићеви погледи на друштвено-економски и политики развнтак Србије те његсва визија будућности српског друштва, и, потом, ньегови погледи на национално питање (у Србији и на Балкану). Али пре но што пређемо на само излагање тих питана, вала да учинимо две напомене методолошког значаја: (1) српско друштво Марковићевог времена ннје било стабилно ни искристалисано; напротив, оно се тада налазнло, у сваком погледу и на готово свим пољима, у превирању; и (2) друпгтвене науке у Марковићево време биле су такоВе у изграБивању и извесном превирању; посебно у облает радничког покрета Марксов правац није још био доминантан (Марковић je умро скоро деценију пре Маркса, а пуне две деценије пре Енгелса); у Марковпћево време, перед марксизма, коегзистирале су или су се сукобљавале с ним и разне друге струје, као што су била схватања Прудона, Луј Блана, Бакунина, Ласала и других. Млади Марковић није могао бити имун ни према тим утицајима (и отуда одреВени еклектицизам у његовим ученнма), као што, с друге стране, ни превнрагьа у српском друштву нису могла остати без утицаја на иегове идеје и на чврстину и доследност у његовим концепцијама. Укратко: Светозара Марковића, да бисмо